Danas ćemo pisati o jednoj zanimljivoj priči u kojoj se spominje starica koja se udavala čak 17 puta. Kako je to sve izgledalo možete da pročitate u nastavku.
E, ovakve žene danas se retko rađaju. Znate one što ih život ne mazi, ali ni one njega ne štede? E pa takva vam je baka Joka, iz srca sela Mašići, nadomak Gradiške. Ni bajka ni legenda, već živa priča od krvi i mesa – priča koja i dan-danas hoda, osmehuje se, i prkosi svim pravilima. Sedamnaest puta se udavala, ali nijednom se, kako kaže, nije pokajala. Dok je većina žena sanjala da se uda jednom i ostane zauvek, Joka je stajala pred matičarem češće nego što su druge išle kod frizera.
Život joj nije bio ni lak, ni jednostavan. Ali zato je bio bogat – bogat iskustvom, emocijama, i životnim lekcijama. Ova priča nije samo o brakovima, već o ženi koja je iz svakog neuspeha znala da izvuče snagu, iz svake tuge – osmeh, i iz svake greške – poruku.
U malenoj kući, ali do vrha napunjenoj uspomenama, živi Joka Kutlača, žena koja danas ima 78 godina i živi potpuno sama. Ne kuka, ne žali se. Naprotiv, kaže da joj ništa ne fali. “Zdrava sam kao dren, jaka kao konj,” uz osmeh dodaje, dok rukom podbočenu o kuk staje pred kameru bez srama. Danas više ne traži ljubav – kaže, “Dosta je bilo, nek svako ide svojim putem.”
Njena energija osvajala je gde god da bi se pojavila. Ljudi joj ustupaju mesto u autobusu, zovu je preko reda kod lekara, pozdravljaju na ulici kao da je neka domaća zvezda. U selu ni ne beleže kad zafali dinar – “Joka će doneti kad stigne”, svi znaju. I nije to sažaljenje, već čisto divljenje prema ženi koja je od ljubavi pravila životni sport, ali se u tome nikada nije izgubila.
Udala se, kako kaže, prvi put u 23. godini, u selu Gornji Karajzovci. Tada je još verovala u bajke, u ljubav do kraja života. Prvi muž bio je dobar čovek – nežan, pažljiv, “pravi domaćin”, kaže. Ali njegova familija – eh, to je već druga priča. Govorkali su da nije dovoljno lepa, da nije za njega. I to Joka nije mogla da podnese.
„Neću ja da me iko gazi. Spakovala sam se i otišla. Kud puklo da puklo.“
Taj prvi brak bio je prekretnica. Od tada više nikome nije dozvolila da vodi glavnu reč u njenom životu. Svaki naredni brak bio je kraći, jednostavniji, ali i pun lekcija.
Nakon prvog, došao je Ždral, čovek kojeg pamti kao lepu reč, lepu pesmu i – bicikl lopova. Sve je bilo bajno dok mu nije milicija zakucala na vrata. Ukrali su, kažu, bicikle. I odveli ga. “Neću lopova u kući,” rekla je i završila i taj brak.
„Neki su trajali danima, neki vikendima, neki ni u knjige nisu upisani.“
Iako bi neko pomislio da su to sve bili loši ljudi – nije bilo baš tako. Bilo je tu i dobrih, i vrednih, i poštenih. Ali i mnogo pijanaca, a kako sama priznaje – ni ona nije bila svetica. Znala je, veli, da popije, zaigra na stolu, pa i da se potuče. Život nije štedela, a sebe još manje.
Joka nikada nije imala decu. I to joj je, čini se, jedina tuga koju ne skriva. „Sanjala sam tiho domaćinstvo, decu, smeh, ali eto… nije se dalo.“ Danas, u poznim godinama, kaže da nema naslednika, da selo umire, „ni pas više ne zalaje.“
„Srela sam ponekad bivšeg muža, gledamo se – senke prošlosti. Klimnemo glavom i produžimo.“
Selo joj se menja pred očima – kafane su zatvorene, dece nema, ni igra ni smeha. Ali bake Joke još ima, i ona kad krene na zbor, liže sladoled ko devojčurak, a za njom kolona ljudi – kao za popom.
„Evo Joke! Eno Joke!“ – viču za njom, a ona ni da trepne. Ide dalje. Svojim putem.
Kad sve sabere, kaže da nije imala dosadan život. I to je malo reći. Njeni brakovi, i oni zapisani i oni samo izrečeni, nosili su sa sobom:
-
Suze i smeh
-
Padove, ali i uspravne korake
-
Ljubavi koje su dolazile i prolazile
-
Muškarce svih fela – od dobričina do pijanica, od poštenjačina do varalica
Ono što je najvažnije – nije se izgubila u svemu tome. Joka je ostala Joka. Jaka, slobodna i svoja. I ne bi, kaže, ništa menjala.
Danas kad je pitaju – „Joko, hoćeš li se još udavati?“, ona se samo nasmeje. I jasno kaže:
„Neće više Joka ni pred matičara, ni u svatove. Sad sam svoja. I niko mi više ne treba da bih bila cela.“
I to je, možda, i najvažnija poruka ove priče. Ne moraš imati muža, decu, ni bogatstvo da bi bio potpun čovek. Dovoljno je da imaš dušu koja ne odustaje, osmeh koji prkosi sudbini i srce koje zna da voli – čak i kad ne dobije ljubav zauzvrat.
Joka Kutlača je žena koja je od svog života napravila roman, i to onaj koji se ne čita samo jednom. Jer iz svake njene rečenice isijava snaga jedne generacije, jednog vremena, i jednog duha koji ni godine ni ljudi nisu mogli slomiti.
I ako vas put nekad nanese do Mašića, pitajte za Joku. Znaće svi. I ako budete imali sreće da je sretnete, videćete kako izgleda sloboda u ljudskom obliku.
