Tema današnjeg članka će biti Saša Popović koji je bio jedan od najbitnijih ljudi u muzičkoj industriji bivše Jugoslavije. Nažalost nas je napustio prije nekog vremena nakon borbe sa opakom bolešću.
Smrt Saše Popovića, dugogodišnjeg kreativnog direktora i jednog od osnivača Grand produkcije, ostavila je dubok trag na domaćoj muzičkoj sceni. Preminuo je 1. marta, nakon kratke, ali teške bolesti, na Klinici za onkologiju u Parizu. Njegova iznenadna smrt šokirala je kako kolege iz branše, tako i brojne fanove koji su ga decenijama pratili i cenili.
Poznat po prepoznatljivom osmehu, smislu za humor, kao i oštrom oku za talente, Popović je postao simbol televizijskog zabavnog programa u regionu. Njegova uloga u lansiranju karijera brojnih muzičkih zvezda čini ga nezamenjivom figurom estradne istorije Balkana. Njegov 70. rođendan, proslavljen nedugo pre smrti, ostaje poslednje javno slavlje njegovog života, a njegova smrt pretvorila je radost u tihu tugu.
Na Novom bežanijskom groblju u Beogradu, 40 dana nakon smrti, porodica i prijatelji okupili su se kako bi odali počast čoveku čiji je život ostavio neizbrisiv trag. Ovaj trenutak obeležio je duboku emotivnu prazninu, ali i snagu porodične i prijateljske ljubavi.
U centru pažnje bila je njegova supruga, Suzana Jovanović, koja je, vidno potresena, prisustvovala pomen-parastosu u društvu svoje dece – kćerke Aleksandre i sina Danijela. Njihova bol bila je opipljiva, utkana u poglede, tišinu i suze koje nisu mogle biti zadržane. Prisutni svedoci ističu da je atmosfera bila puna dostojanstva i tuge, ali i poštovanja prema čoveku koji je mnogima bio više od kolege – bio je mentor, prijatelj, uzor.
Jedan od najbližih ljudi koji su prisustvovali bio je porodični kum i prijatelj, pevač Dejan ICRC Iira, koji je Suzaninu tugu podelio sa razumevanjem i podrškom. Njegovo prisustvo dalo je dodatnu emotivnu dubinu celom događaju.
Suzana je prišla grobu, pomilovala njegov portret i, ne obazirući se na prisutne, kleknula pred spomenik, prepuštajući se tihoj, iskrenoj boli. Taj gest – spontan, ličan, bez patetike – svedoči o snazi ljubavi i gubitka koji ne prolazi brzo.
U trenutku kada su prisutni započeli molitvu i osvetljavanje imena pokojnog Saše, crkvena zvona sa obližnjeg tornja počela su da zvone. Taj zvuk, koji je odjekivao grobljem, doživljen je kao duhovni pozdrav nebesima, simbol kraja i večnog mira.
Grobno mesto bilo je okruženo cvećem, a posebno se izdvajalo veliko srce od belih krizantema – cveća koje simbolizuje čistotu, poštovanje i beskrajnu ljubav. Njegova slika na mermernoj ploči, pažljivo izabrana, prikazivala ga je u momentu sreće, sa prepoznatljivim osmehom – upravo onakvog kakvog su ga ljudi najviše pamtili.
Spomenik je dizajniran jednostavno i dostojanstveno, u skladu sa Sašinim karakterom – diskretno, ali upečatljivo. Porodica je dan ranije obišla grobno mesto u tišini, što govori o dubini njihove povezanosti i načinu na koji se bore sa gubitkom.
Sašin pogrebni obred održan je 6. marta, istoga dana kada i komemoracija. Među prisutnima su bili mnogi istaknuti predstavnici domaće umetničke scene. Neki od njih su:
- Lepa Brena i Boba Živojinović
- Marija Šerifović
- Neda Ukraden
Njihovo prisustvo nije bilo samo izraz javnog poštovanja, već i znak lične veze i zahvalnosti prema čoveku koji je, direktno ili indirektno, oblikovao deo njihove karijere. Atmosfera nije bila samo tužna – bila je prožeta poštovanjem, tišinom i dubokom svesnošću o gubitku jednog velikana.
Iako Saša Popović više nije fizički među nama, njegovo nasleđe živi kroz emisije, formate i zvezde koje je lansirao. Bio je jedan od retkih koji su muzici pristupali s ljubavlju i vizijom, a ne samo kao biznisu.
Njegova humanost, spremnost da pomogne mladima, privrženost porodici i osećaj za timski rad, ostaju deo njegove zaostavštine. Mnogi koji su ga poznavali kažu da je, pored talenta, njegova najveća snaga bila sposobnost da prepozna dobro u ljudima i da im pruži šansu, često i kad je drugi nisu videli.
Smrt Saše Popovića zatvorila je jedno poglavlje u istoriji domaće zabavne industrije. Međutim, ona nije izbrisala tragove koje je ostavio. Naprotiv – oni su danas jasniji i snažniji nego ikad. Njegova porodica, iako slomljena, pokazuje dostojanstvo i odlučnost da čuva njegovu uspomenu. Prijatelji i kolege nastavljaju da govore o njemu ne u prošlom, već u prisutnom vremenu – jer njegovo delo i uticaj još uvek žive.
U svetu koji brzo zaboravlja, Saša je ostao upamćen kao neko ko je gradio, verovao i povezivao. I zato, dok zvuci njegovih emisija i dalje odjekuju na malim ekranima, a pesme koje je pomogao da nastanu pevaju nova pokolenja, jedno je sigurno – njegovo ime neće izbledeti iz sećanja onih koji su ga voleli, poštovali i od njega učili.
