Danas ćemo pisati o intimnoj ispovijesti o neočekivanom duhovnom susretu kojije promjenio tok svakodnevnice. Jedna djevojka je odlučila otići u manastir Nimnik a kako je prošla ta posjeta pročitajte u nastavku.
Na mestu gde nisam ni zamišljala da ću pronaći išta više od mira i prirode, dočekalo me je nešto mnogo dublje – snaga susreta, tišina koja govori, i mudrost koja se ne nameće, već otkriva. Bila sam u društvu prijateljice, i iako smo obe spolja izgledale smireno, svaka je u sebi nosila traganje. Nismo znale tačno šta tražimo, ali smo znale da nam nešto nedostaje.
Dok smo tiho koračale kroz dvorište jednog starog manastira, prišao nam je jedan monah. Njegovo lice bilo je blago, oči tople, a osmeh iskren. Nije govorio o religiji na način na koji smo navikle. Nije nas kritikovao, niti poučavao dogmama. Umesto toga, govorio je o samostalnosti, o tome kako čovek sazreva kroz iskustvo, i kako se suština ne može naučiti iz knjige već se gradi postepeno, iznutra.
Ispričao nam je jednostavnu priču o dve bake i njihovim unucima. Jedna baka je sve činila umesto unuka, dok ga je druga uključivala u svaki korak. Poruka je bila jasna – samostalnost se ne može narediti, ona se stvara uz poverenje i zajednički trud. Ta jednostavna priča, ispričana smireno i bez nametanja, duboko me je pogodila. Osetila sam da mi je pružen odgovor koji nisam ni znala da tražim.
Manastir Nimnik nije mi ponudio samo miris šume i zvuk ptica. Pružio mi je priliku da zastanem, da se osvrnem na sebe, da udahnem život koji mi je svakodnevica oduzimala. Ljudi koji su dolazili bili su raznih lica i duša – neki sa tugom, neki sa verom, svi sa nadom. Monasi su ih dočekivali tišinom i molitvom, svakoga bez osude i bez pitanja. Tu, među starim zidinama, čovek je mogao ponovo da postane čovek.
- Taj mir nisam pronašla jer sam pobegla od stvarnosti, već jer sam konačno čula ono što u sebi dugo nisam umela da prepoznam. Moja prijateljica je sedela na klupi i, u toj tišini, počela da spaja delove svoje razbijene slike. Nije nam trebao razgovor. Ta tišina je govorila više od hiljadu reči. U njoj je bilo duhovno okrepljenje koje ne može da se opiše, već samo da se oseti.
Ovaj manastir ima bogatu istoriju. Smešten u šumama blizu Velikog Gradišta, datira još iz 14. veka. Prema predanju, vezuje se za vojvodu Bogosava i vreme kneza Lazara. Posvećen je Prenosu moštiju Svetog Nikole, ali njegovo ime krije još dublju priču. Legenda kazuje da je mala Nikolina, devojčica iz tog kraja, kada su je turski vojnici ispitivali o lokaciji manastira, odgovorila na vlaškom: “Nišću nimik” – što znači “ne znam ništa”. Zbog te odanosti, izgubila je život, ali njena vera i hrabrost ostale su trajno urezane u to mesto.
Na mestu njenog stradanja danas stoji mala kapela, a ljudi dolaze u nadi da će kroz molitvu dobiti utehu. Veruje se da grobnica male Nikoline pomaže onima koji dolaze iskrena srca – neki se mole za zdravlje, neki za porodicu, neki za unutrašnji mir. Nisu to priče bez osnova. Mnoga svedočenja govore o tome kako su ljudi tu osetili da im se tuga povukla, kako se srce vratilo u ritam, i kako su, makar na kratko, pronašli svetlost u mraku.
- Pod vođstvom igumana Jeliseja, ovo mesto nije samo verski objekat – ono je postalo utočište za sve izgubljene. Mesto na kojem se niko ne oseća samim. Tamo gde reči nisu uvek potrebne jer prisutnost i pogled pun razumevanja govore umesto njih.
Na kraju, shvatila sam da moj dolazak nije bio slučajan. Iako sam mislila da nemam razlog da budem tu, sada znam – bila sam tačno tamo gde sam trebala biti. Možda se i tvoja sledeća tišina krije baš tamo – među krošnjama koje šapuću molitve, u hladu zidina koje pamte više od reči, na mestu gde se duša podseća ko je.
