Da li ste čuli ikada o priči gdje se spominje žena koja svakoga dana ulaže veliki trud da uspije na svim životnim poljima.
Deluje kao da je obuhvaćena nevidljivim silama koje je vuku na sve strane – kao da ima bezbroj ruku, poput hobotnice, koje neumorno pokušavaju da sve drže pod kontrolom. U tom haosu, dok svet oko nje nesvesno uzima od nje ono najbolje, ona ne prestaje da daje. Bez pauze, bez predaha, kao da ne postoji mogućnost da stane, odmori, udahne.
Izgovara tiho, gotovo nesvesno, rečenice poput: “Mogu ja to”, “Navikla sam”, “Nije mi teško.” I tako danima, mesecima, godinama. Dok kuva, vodi domaćinstvo, organizuje rasporede, obavlja poslovne zadatke, pomaže deci s domaćim zadacima, razmišlja o računima i planira sledeći korak – sve to bez zvanične potvrde ili zahvalnosti. A iza te čelične maske nepokolebljivosti skriva se tiha iscrpljenost, potisnuta i neprepoznata.
- Šta je najteže u toj svakodnevici? To što sve što daje postaje nevidljivo. Njen trud je prihvaćen kao nešto što se podrazumeva. Kada bi neko pohvalio njenog muža zbog svega što ona postiže, on bi sa osmehom i dozom ironije rekao: “Šta fali meni?” I u toj rečenici – ni traga priznanja. Nema pomena o neprospavanim noćima, ni o brigama, odricanjima, niti o tišini koju bira da bi očuvala mir. Umesto toga, postoji suptilno umanjivanje, pretvaranje njenog rada u senku, u naviku, u nešto što se ne vidi.
Ta borba podseća na jednu arapsku priču, o starcu po imenu Abdullah, koji je, iako u poznim godinama, imao viziju – da usred pustinje iskopa jezero. Nije imao pomoć, ali devet godina je svakodnevno kopao, verujući da će voda jednoga dana poteći. I dogodilo se čudo – kiša je pala, rupa se ispunila vodom i pred njim se stvorilo prelepo, čisto jezero.
Ljudi su dolazili da vide to čudo, diveći se njegovoj posvećenosti. A on? Skromno je govorio da to nije ništa veliko, da ima i lepših jezera, boljih priča. I kako su prolazili dani, njegova reč je postala istina. Ljudi su prestali da se dive i počeli da koriste to mesto bez poštovanja – prali su noge, bacali otpatke, mutili vodu. Na kraju, nestao je život u vodi. I tada je starac shvatio: ljudi su cenili njegov trud tačno onoliko koliko je i on sam cenio sebe.
Ova priča ne govori samo o pustinji. Ona se odnosi na mnoge – naročito na žene koje svakodnevno daju sve, a istovremeno umanjuju sopstveni doprinos. Govore sebi i drugima da to “nije ništa”, da “tako treba”. A zapravo, jeste nešto. Ako ti sama ne staneš ispred onoga što si izgradila i ne kažeš: “Ovo je moj trud“, svet će proći pored tebe kao da ništa nisi uradila.
Svakodnevne pobede nisu male. One su temelji nevidljivih carstava koje gradimo. Svaka supa koju si skuvala s ljubavlju, svaki trenutak kada si detetu pomogla s domaćim zadatkom, svaki put kada si odložila sopstvenu potrebu da bi drugima bilo lakše – sve su to dokazi tvog postojanja, tvoje snage. Ako ih ti ne vidiš, teško da će ih iko drugi priznati.
Zato je važno stati. Udahnuti. Osvrnuti se. Pogledati sebe sa više poštovanja. I, makar sebi, reći: “Vredim. Sve ovo ima smisla.”
- Na kraju, možda i najvažniji alat koji imamo jeste osmeh. Nije on samo refleks sreće – to je čin koji povezuje um i telo, šalje poruku da je život podnošljiv, čak i kada nije lak. Naučno je dokazano da osmeh oslobađa dopamin, serotonin i endorfine – hormone koji nas umiruju, pomažu nam da se osetimo snažnije, vedrije. Osmeh, iako jednostavan, ima snagu da transformiše trenutak.
I ono najlepše – osmeh je zarazan. Kada ga uputimo drugome, često će i on, sasvim nesvesno, uzvratiti. Tako, iz jedne jednostavne gestikulacije, rađa se krug pozitivne energije. I to je deo onoga što ostavljamo iza sebe – kao jezero u pustinji. Ako ga mi ne zamutimo sumnjom, ako verujemo da je dragoceno, i drugi će ga poštovati.
