U mnogim kulturama, uključujući i balkanske, postoji duboko ukorenjeno verovanje da stvari koje su pripadale preminuloj osobi nose određenu energiju i da ih ne treba čuvati predugo ili koristiti bez razmišljanja. Smatra se da ti predmeti zadržavaju duhovni otisak pokojnika, što može imati uticaj kako na njegov posmrtni mir, tako i na one koji ostaju iza njega. Prema narodnim tumačenjima, stvari pokojnika ne bi trebalo zadržavati iz sentimentalnosti, već ih, ukoliko imaju vrednost ili upotrebnu svrhu, pokloniti onima kojima su potrebne – bilo članovima porodice, prijateljima ili dobrotvornim organizacijama.
Ovaj čin davanja često se tumači kao gest pomoći duši pokojnika da pronađe mir i slobodu u svom novom, duhovnom obliku. Pored duhovnog značenja, ne sme se zaboraviti ni zdravstveni aspekt – predmeti koji su dugo korišćeni mogu biti nosioci bakterija i mikroorganizama, posebno ako nisu pravilno očišćeni. Zbog toga je sa higijenskog stanovišta važno takve stvari temeljno oprati, dezinfikovati ili preraditi, pre nego što se nastave koristiti.
- Mnogi ljudi osećaju nelagodu ili strah u prisustvu ličnih predmeta pokojnika. To osećanje je povezano sa verovanjem da predmeti zadržavaju ne samo fizičke tragove, već i emocionalnu i duhovnu energiju bivšeg vlasnika. Ta energija može biti pozitivna, ali u nekim slučajevima može izazvati osjećaj težine, tuge ili uznemirenosti. Zbog toga se često postavlja pitanje da li je bezbedno koristiti takve stvari, i kako se eventualno zaštititi od negativnog uticaja koji one mogu nositi.
Zadržavanje stvari koje su pripadale osobi koja nam je bila bliska može biti veoma emotivno zahtevno. Iako naizgled pruža utehu i osećaj prisutnosti voljene osobe, kod mnogih izaziva suprotan efekat – produbljuje osećaj gubitka i tuge. U trenucima kada osoba nije emocionalno spremna da se suoči sa smrću voljene osobe, predmeti koji podsećaju na nju mogu doprineti dugotrajnoj patnji, a u nekim slučajevima i psihološkim problemima.
- Kod pojedinaca dolazi do teške depresije, povlačenja iz stvarnosti, pa čak i razvoja mentalnih poremećaja izazvanih vezanošću za stvari koje simbolizuju ono što je izgubljeno. U tim situacijama, osloboditi se predmeta često predstavlja važan korak ka prihvatanju realnosti i početku procesa emotivnog ozdravljenja. Takva odluka ne mora da znači zaborav, već oslobađanje prostora – i fizičkog i duhovnog – za sopstveni mir.
U raznim religijama i duhovnim učenjima postoji čitav niz običaja koji se tiču stvari pokojnika. Na primer, u pravoslavnoj tradiciji, preporučuje se da se stvari preminulih blagoslove ili poprskaju svetom vodom, kako bi se uklonili svi mogući negativni uticaji. U islamskoj tradiciji, često se podstiče deljenje imovine i odeće pokojnika kao oblik dobročinstva, verujući da takva dela pomažu duši na njenom zagrobnom putu. Ovi rituali ukazuju koliko je duhovna čistota i poštovanje važna komponenta odnosa prema stvarima koje ostaju iza nekoga ko je preminuo.
- Važno je naglasiti da nema univerzalnog pravila koje važi za sve. Svaki pojedinac i svaka porodica ima svoj način tugovanja, suočavanja s gubitkom i odnos prema stvarima preminulih. Neki ljudi odluče da zadrže određene predmete kao sećanje i izvor utehe, dok drugi osećaju olakšanje tek kada se tih predmeta reše. Ključ je u emotivnoj zrelosti i spremnosti da se suočimo s gubitkom, uz poštovanje sopstvenih osećanja, ali i osećanja drugih.
Na kraju, pitanje da li treba nositi ili čuvati stvari pokojnika zahteva odmeren, ličan i pažljiv pristup. Nisu predmeti ti koji nose dobro ili zlo – već način na koji ih mi doživljavamo, značenje koje im pripisujemo i stanje naše duše u trenutku kada se sa njima suočavamo. U tom smislu, donošenje odluke treba da bude spoj razuma, vere i emocije, uz otvorenost za pomoć ako je potrebna – bilo od strane duhovnika, psihologa ili bliskih osoba koje nas razumeju.
