Priča o kojoj pišemo u današnjem članku nam dolazi iz Bosne, a pisat ćemo o bračnom paru koji nije imao svoju djecu. Žena koja se zove Paša je čula priču o ostavljenoj djevojčici te je riješila da je ona odgoji.
U jednom selu blizu Kladnja, u srcu Bosne i Hercegovine, živi gospođa Paša sa svojim suprugom Munibom. Njihov život, na prvi pogled jednostavan i tih, krije duboko emotivnu priču o ljubavi, žrtvi i gubitku – priču koja nadmašuje svakodnevicu i dotiče svakoga ko je čuje. To je priča o nesebičnosti koja je spojila tri života i dokazala da prava ljubav ne poznaje granice.
Paša i Munib su u braku više od četiri decenije. Njihova ljubavna priča počela je u Vlasenici, mestu gde su se prvi put sreli, i od tada su nerazdvojni. Kako Paša s toplinom u glasu kaže: „Ja sam našla njega, on našao mene. Rođeni smo jedno za drugo.“ Tada je bila mlada devojka iz Mrkonjić Grada, a Munib mladić iz Kladnja, ali ih je život povezao na način koji je bio sve samo ne slučajan.
Njihova ljubav bila je iskrena i snažna
- Iako nisu imali vlastitu djecu, nisu dopustili da ih to udalji
- Umesto toga, njihova praznina postala je prostor za čin istinske dobrote
Pre tridesetak godina, sudbina im je donela priliku koja će zauvek promeniti njihove živote. Paša je čula priču o napuštenoj bebi – devojčici koju je baka, iz neshvatljivih razloga, ostavila. Imala je tek četiri meseca kada je svet prema njoj već pokazao svoju surovost.
Paša se priseća: „Nisam imala svoju decu, ali sam odrasla kao najstarije dete u porodici. Znala sam sve o brigama oko beba.“ Zajedno s Munibom, bez imalo oklevanja, odlučila je da uzme devojčicu i pruži joj ljubav i dom. Nazvali su je Samira, nežnim imenom koje je za njih značilo novi početak.
- Paša ju je hranila na flašicu i uspavljivala pesmama
- Svaki dan je učila Samiru da se smeje i oseća sigurnost
- Nosila ju je u naručju, tiho brišući suze koje su joj padale niz lice
„Nije bilo lako,“ kaže Paša. „Plakala je često, ali ja nisam odustajala. Naučila sam je da voli, da se raduje. Voljela sam je kao svoje rođeno dete.“
Šest godina Samira je rasla uz Pašu i Muniba, nesvesna svog porekla. Ali onda je došao dan koji je Paša nazvala „najvećom boli svog života.“ Njeni biološki roditelji su se pojavili i odlučili da je odvedu. Tog trenutka Paša je ostala slomljenog srca, dok je devojčica koju je zvala „svoje dete“ otišla iz njenog naručja.
- Paša je izgubila dete koje je zavolela kao svoje
- Samira je, kao mala, nestala iz njihovog doma bez mogućnosti kontakta
- To je bio period tišine i tuge koji je trajao godinama
Ipak, sudbina nije želela da ih potpuno razdvoji. Kada je Samira odrasla i osnovala porodicu u Belgiji, ponovno je potražila Pašu. Poslala joj je poruku koja je probila zid godina i distance: „Sećaš li me se, majko?“ Za Pašu, to je bio trenutak u kojem su se slomile sve godine bola i čežnje.
- Danas Samira i Paša redovno razgovaraju i posećuju se
- Samira zna istinu o svom poreklu, ali i dalje smatra Pašu „majkom“
- Munib je za nju zauvek „otac“ koji joj je pružio ljubav i zaštitu
Iako je vreme donelo oproštaj i pomirenje, Paša nikada ne zaboravlja trenutke kada je učila malu Samiru da hoda, kada je prvi put čula njen smeh i kada joj je tiho šapnula: „Ti si moje dete.“
Možda je upravo u toj rečenici sadržana suština prave ljubavi – nije važno ko te rodi, već ko ti pruži srce, dom i razlog da veruješ da zaslužuješ da budeš voljen.
