U današnjem članku, donosimo priču o brutalnom ubistvu dve mlade ruske tinejdžerke, Ksenije Soltanove i Natalije Kuznjecove,saznajte…..
Ubijene na padini planine Uktus u Jekaterinburgu. Ovaj tragičan zločin, koji je izazvao veliku pažnju javnosti, bio je misterija zbog nedostatka tragova i duge istrage koja je zbunjivala sve, pa čak i same roditelje žrtava, koji su se obratili vidovnjacima u očajničkom pokušaju da saznaju ko je odgovoran.
- Iako su oba tela bila pronađena, Ksenija je preminula na licu mesta, dok je Natalija preminula nekoliko dana kasnije. Ova tragedija izazvala je veliko razočaranje u lokalnim vlastima i, uz sve nejasnoće u istrazi, postalo je jasno da ubica nije bio poznanik žrtava. Tragovi su bili slabi, a ćutanje istražnih organa dodatno je pogoršalo situaciju.
Tek 1. decembra 2019. godine, nakon meseci bez ikakvih informacija, vest o hapšenju Alekseja Aleksandrova iznenadila je mnoge. U početku, mnogi su sumnjali da je uhvaćen u pokušaju ponovnog zločina, ali istina je bila mnogo komplikovanija. Aleksej Aleksandrov, na prvi pogled običan porodični čovek, radio je u fabrici, imao ženu i dete. Međutim, stvari su se promenile tokom suđenja, kada je njegova prošlost počela izlaziti na videlo.
Aleksej je proveo godine u stvaranju opasnog plana. U njegovoj garaži je otkrivena improvizovana streljana, gde je trenirao sa modernizovanom vazdušnom puškom koja je povećavala snagu za čak 48 puta. Njegov motiv je postepeno postao jasan tokom suđenja. Aleksandrov je priznao da je počinio ubistvo zbog dubokog psihološkog ožiljka iz detinjstva, koji je dugo nosio u sebi. Kao dete, imao je zamišljene prijatelje, koji su mu, prema njegovim rečima, “pomogli” da se oslobodi bola. No, tokom godina, ovi mačak prijatelji nestali su, ostavljajući ga sa dubokim osećanjem nerazumevanja i osvete.
- Tako je, jedne noći, sa uređajem za noćno gledanje, Aleksej popeo se uz padinu planine i počeo da puca. Tri puta je ispalio metke u Kseniju, a zatim pet puta u Nataliju, opravdavajući ovaj čin sa svojim džinovskim unutrašnjim ožiljcima i bolom. Tokom suđenja, Aleksandrov je izjavio da je osećao kao da mu je komandovano da deluje, te je zbog svog psihološkog stanja smatrao da ima pravo da oduzme živote drugih.
Na suđenju, Aleksandrov je pokušao da se izvine, ali su njegove reči bile gotovo kao poezija: “Kako bih voleo da mogu da se vratim… da donesem svetlost i radost onima koje sam povredio”. Iako je pokušao da pokaže kajanje, presuda je bila jasna: doživotni zatvor. Aleksej Aleksandrov sada služi kaznu u najtežem zatvoru na severu Rusije, dok porodice žrtava, iako su obećane odštete, nisu dobile ništa od njega niti njegove porodice.
Ovaj slučaj šokirao je Rusiju i postavio pitanje o dubokim psihološkim posledicama koje ljudi mogu nositi iz detinjstva, kao i o krivici i iskupljenju. Iako je Aleksandrovova presuda bila konačna, žrtve i njihove porodice nikada neće moći da povrate ono što su izgubile.Pravo i pravda su na kraju dve totalno razlicite stvari na zalost.
