Otac mi je sve dao dok je bio živ. A kad je umro, sve se promenilo. Bio je moj oslonac, moje utočište, osoba kojoj sam uvek mogao da se obratim za savet, pomoć, ili samo reč utehe. Verovao je u mene više nego što sam ikada mogao da verujem u sebe. Sećam se njegovih reči: „Uvek budi dobar, pošten i pravičan, i svet će ti uzvratiti.“ Te reči su bile moji temelji, a otac je bio moj najbolji prijatelj i učitelj.
- Dok je bio tu, sve je izgledalo lako. Nikada nisam morao da se brinem o tome šta će biti sutra, jer je on imao sve pod kontrolom. Znao je kako da reši svaki problem, svaki izazov, bilo da je to bio problem sa poslom, prijateljima ili čak ljubavnim životom. On je bio snaga naše porodice, sve što je radio bilo je sa strašću i posvećenošću. Nikada nije davao samo deo sebe, davao je sve. Bio je moj oslonac, moj vodič, moj mentor.
A onda, jednog dana, tog dana koji sam se nadao da nikada neće doći, otac je otišao. Bez upozorenja, bez prethodnog znanja, samo je otišao. Taj trenutak je promenio sve. Nestala je sigurnost koju sam osećao, nestala je ta mirna prisutnost koja je sve činila lakšim. Bio sam zbunjen, izgubljen. Nisam znao šta da radim, kako da nastavim dalje. Nikada nisam verovao da ću biti spreman da se nosim sa gubitkom tog nečega, tog nekog ko je za mene bio svetlost u tami.
I onda su počeli da dolaze dani, dani koje nisam znao kako da podnesem. Iako je gubitak bio neizmeran, morao sam da nastavim dalje. Sećanja su postajala moj jedini oslonac. Sećao sam se njegovih saveta, smeha, onih malih trenutaka kada bi se smeškao i govorio: „Sve će to biti u redu, samo budi strpljiv.“ Iako nije bilo lako, polako sam shvatio da je u tim sećanjima bila njegova snaga.
- Ubrzo nakon njegovog odlaska, suočio sam se sa još jednim šokom – saznanjem da sam i ja postao otac. Moj sin je bio na putu, i dok su svi pokušavali da mi čestitaju, ja sam se osećao kao da je svet izgubio smisao. Kako da budem otac bez njega? Kako da živim život sa svim tim pitanjima i strahovima, kada je on bio moj vodič? Znao sam da je ovo bila njegova poslednja poruka – da moram da nastavim njegovu tradiciju, da budem za svog sina ono što je on bio za mene.
Bio je to težak period. Moji roditelji su želeli da mi pomognu, da me podrže, ali nisam mogao da se oslonim na njih kao što sam se oslanjao na njega. Ipak, kako su dani prolazili, shvatio sam nešto. Otac mi nije dao samo materijalnu sigurnost ili savete, on mi je dao ono što mi je bilo najvažnije – snagu da budem hrabar i da nastavim dalje, čak i kada mi deluje da ne mogu. Naučio me je da prava snaga ne dolazi od drugih, već od onoga što nosimo u sebi.
- Nekada, kada mi je bilo najteže, setio bih se njega i znao da on nije stvaran samo u sećanjima, već i u meni. On živi kroz mene, kroz svaki moj korak, kroz svaku odluku koju donosim. Shvatio sam da nije samo on bio moj oslonac, već sam ja sada postao oslonac za svog sina, baš kao što je on bio za mene.
- Svet je bez njega bio mračniji, ali kroz ljubav koju je ostavio, kroz snagu koju mi je dao, nastavio sam da idem napred. Ne zato što je bilo lako, već zato što je on bio moj primer kako se treba boriti, kako voliti i kako biti dobar čovek. Bez obzira što više nije tu, njegova prisutnost me vodi kroz život, i kroz sve što radim, on je uvek tu, kao nevidljivi oslonac.
Život bez njega je bio težak, ali kroz njegovu ljubav i učenje, našao sam snagu da nastavim dalje. Nikada neću zaboraviti sve što mi je dao, jer sve što imam sada je zahvaljujući njemu. I dok živim, znam da ću biti uvek njegov sin, a on moj otac, bez obzira na to što više nije tu da ga vidim
