- Porodične priče često nose složene odnose, naročito kada je reč o proširenim porodicama i vezama nastalim posle drugog braka. Jedan muškarac, čija je ispovest nedavno izazvala burne reakcije na društvenim mrežama, suočio se sa situacijom koju mnogi smatraju neprijatnom i moralno složenom. Njegova supruga preminula je posle teške bolesti, a ćerka koju je imala iz prethodne veze i dalje živi u njegovoj kući, iako između njih nikada nije postojala posebna bliskost.
- Kada je ušao u brak, njegova supruga već je imala ćerku Saru. Tada šesnaestogodišnja devojka bila je u osetljivim godinama, a iako je očuh pokušavao da izgradi odnos sa njom, nikada nisu postali istinski bliski. Sam priznaje da su imali korektan, ali prilično distanciran odnos. Ona nije pokazivala mnogo interesovanja da bude deo života njegove dece, niti da gradi odnos s njim. Vremenom je to prihvatio i nije mu smetalo, sve dok je u kući vladao mir.
„Nikada je nisam usvojio niti smo imali odnos kao otac i ćerka. Bili smo ljubazni jedno prema drugom, ali bez posebne bliskosti,“ objašnjava muškarac u svojoj ispovesti.
Dijagnoza koja menja sve
Pre dve godine porodicu je pogodila strašna vest – njegova supruga obolela je od raka. Borba je bila teška i iscrpljujuća, a Sara je tada donela odluku da se useli kod njih kako bi brinula o svojoj majci. To je, priznaje očuh, tada delovalo prirodno i bilo je potpuno razumljivo. Njena želja da pomogne majci u poslednjim mesecima života bila je za svaku pohvalu.
Nažalost, bolest je bila jača. Pre tri meseca žena je preminula, ostavljajući iza sebe prazninu i tugu. Očuh je očekivao da će Sara, nakon što prođe prvi period žalosti, odlučiti da ode i nastavi život samostalno. Međutim, to se nije dogodilo.
Iako Sara sada ima 40 godina, nema ni posao ni partnera. Ostala je u kući i, prema rečima očuha, počela da se ponaša sve čudnije.
„Nosila je odeću moje pokojne supruge, pokušavala da radi sve kućne poslove – od kuvanja do peglanja. Živim sam i ne treba mi večera od tri jela niti popeglane košulje. Bilo mi je neprijatno, pa sam joj rekao da prestane. Nisam želeo da neko pokušava da preuzme ulogu moje žene,“ priznaje.
On je nekoliko puta pokušao da razgovara s njom i da je podstakne da sredi svoj život, pronađe posao ili makar neki novi cilj. Ali ništa se nije promenilo.
Konačna odluka i suze
Kada je shvatio da se situacija neće sama rešiti, odlučio je da postavi granicu. Rekao je Sari da mora da se iseli do kraja meseca i da krene putem samostalnosti.
Njena reakcija bila je šokantna. Umesto da prihvati razgovor, izjavila je da želi da ostane i da „bude kao njena majka – da brine o porodici“. Ova rečenica ga je, kako kaže, veoma uznemirila.
„Objasnio sam joj da to nije moguće, da mi ne treba nova supruga niti domaćica, već da mora da pronađe svoj život. Tada je počela da plače i govorila da sam bezosećajan, jer joj ne dozvoljavam da tuguje u kući svoje majke,“ prepričava očuh.
- Iako je čvrsto ostao pri svojoj odluci, priznaje da oseća podeljene emocije. Sa jedne strane, Sara je ćerka žene koju je voleo i sasvim je prirodno da želi da joj pomogne. Sa druge strane, ne može da se otme utisku da ga koristi i da nema iskrene namere.
„Nikada nismo bili bliski, i sada mi je čudno da živimo pod istim krovom. Želim joj dobro, ali ne želim da moj dom postane utočište za njen nerealni pokušaj da zameni majku,“ zaključuje on.
- Psiholozi kažu da su ovakvi slučajevi česti nakon gubitka voljene osobe. Tuga i osećaj praznine mogu navesti ljude da se vežu za ono što im deluje poznato i sigurno. Međutim, postavljanje granica je ključno.
„U ovoj situaciji, važno je pronaći balans između saosećanja i realnosti. Sara ima 40 godina i mora da preuzme odgovornost za svoj život. Očuh je ispravno postupio što je ponudio razgovor i podršku, ali i što je jasno postavio rok za promene,“ navodi jedan stručnjak za porodične odnose.
Priča ovog čoveka pokazuje koliko su složeni odnosi u porodicama koje nastaju spajanjem različitih životnih priča. Gubitak voljene osobe ostavlja prazninu, ali i stvara situacije u kojima su potrebne jasne odluke. Iako suze i emocije deluju snažno, ponekad su granice jedini način da i oni koji ostaju pronađu novi put i smisao
