Danas ćemo pisati o ispovijesti jedne žene koja je pričala o svojoj zaovi Mari koja živi dugi niz godina u Njemačkoj. Šta se tu tačno dogodilo možete da pročitate u nastavku.
U mnogim porodicama u Srbiji postoji nepisano pravilo da je gost svetinja. Kada neko dođe iz inostranstva, domaćini se trude da prirede doček koji će pokazati toplinu, poštovanje i gostoprimstvo. Stolovi se pune domaćim specijalitetima, sprema se hrana od srca, a svaki trenutak je obojen pažnjom. Ta tradicija prenosi se s generacije na generaciju i smatra se nečim što se podrazumeva.
Žena iz Pirota priča kako se njena porodica uvek trudila da to pravilo ispuni u potpunosti. Kada bi Mara i njen muž dolazili iz Nemačke, sve je bilo spremno kao za praznik. Na stolu se obavezno našao ajvar, pršuta, domaće pite, rakija, sir, meso, i još mnogo toga što su znali da njima nedostaje u inostranstvu. Nikada nisu dozvolili da se osramote. Dočekivali su ih i ispraćali sa ljubavlju, a na rastanku im punili gepek hranom i domaćim proizvodima kako bi poneli deo Srbije nazad.
Za domaćicu, to je bilo normalno. Tako je naučena – kada je neko gost u kući, daje se od srca, bez gledanja na sitnicu i bez pitanja da li je skupo. Međutim, s vremenom je počela da oseća gorčinu. Iako su se oni trudili svim snagama, pažnja koju su zauzvrat dobijali od Mare i njenog muža bila je skromna, gotovo zanemarljiva.
- Mara bi obično donela tek 200 grama kafe, a neretko ni to.
- Svaki put bi se pravdala rečima da je „tamo sve skupo“.
- Ali i u Srbiji je bilo skupo, kaže domaćica, pa se opet odvajalo od usta da se ugosti kako valja.
Vrhunac razočaranja dogodio se na svadbi njenog sina. Kao majka, želela je da to bude jedan od najsvečanijih dana u životu. Sala je bila puna gostiju, muzika je svirala, radost se širila među prisutnima. Ali poklon koji je Mara donela mladencima ostavio je gorak trag – 200 evra i vaučere za spa-centar. Ljudi su bili zatečeni. Domaćica se priseća: „Zar na svadbu, gde se daje od srca i gde poklon treba da bude podrška mladima za budućnost, neko donese vaučer?“
Kao da to nije bilo dovoljno, posle veselja Mara je tražila da joj se spakuje i torta i pečenje da ponese kući. Za domaćicu je to bio trenutak neviđene nelagodnosti. Osjećala je stid i rekla je: „Bilo me sramota njene sramote.“
Naglašava da stvar nikada nije bila u novcu. Nije bila ni u veličini poklona. Suština njenog razočaranja bila je u tome što je shvatila da njihova strana porodice nikada nije pokazala pravo poštovanje i zahvalnost za sve godine iskrenog gostoprimstva. Uvek su odlazili siti, s punim gepekom, ali bez truda da pokažu da to znaju da cene.
- Nije problem bio u novčanoj vrednosti.
- Problem je bio u nedostatku topline i znaka pažnje.
- Najteže je bilo osećanje da se godinama davalo srcem, a zauzvrat nije dobijeno ni minimum iskrenog priznanja.
Žena kaže da joj je najteže palo to što se na svadbi njenog sina osećala osramoćeno. Ne zato što mladenci nisu dobili dovoljno, već zato što je osećala da je Mara time pokazala koliko malo ceni sve što je porodica za nju činila. Dok su oni godinama ulagali vreme, trud i novac da pokažu ljubav i privrženost, Mara je donosila samo sitnice, kao da je to dovoljno da se održi balans.
Ova priča otkriva koliko su porodični odnosi složeni kada se pomešaju materijalne vrednosti i emotivna očekivanja. Oni koji dolaze iz inostranstva često smatraju da je njihovo prisustvo najveći poklon, dok domaćini osećaju da ulažu mnogo više – vreme, trud, ljubav i sredstva. Kada ta ravnoteža izostane, prirodno nastaje osećaj nepravde.
Priča žene iz Pirota nije optužba na račun poklona ili materijalnih vrednosti, već na račun nedostatka topline i zahvalnosti. Ona veruje da se prava pažnja ne meri novcem, već odnosom. Jer gost može poneti sa sobom i običnu sitnicu, ali ako je darovana s ljubavlju i poštovanjem, onda ona ima neprocenjivu vrednost.
Na kraju, domaćica priznaje da je ono što je najviše boli upravo ono što ne košta ništa. Nisu je povredili ni mali pokloni ni izgovori da je sve skupo, već činjenica da Mara nikada nije pokazala iskrenu zahvalnost. Iako je uvek spremala za goste kao da dolazi car, dobijala je tek mrvice pažnje. To, kaže, nikada neće moći da zaboravi.
