Bernardo Bertolući je 1972. godine snimio film “Posljednji tango u Parizu” koji je ostao upisan kao jedno od najkontroverznijih ostvarenja u svijet kinematografije.
Kada je Marlon Brando već bio priznata svetska ikona, mlada Marija Šnajder tek je koračala u filmsku industriju, nesvesna da će jedan film odrediti njen život, donoseći joj istovremeno i slavu i duboku traumu. Na prvi pogled, odnos između glavnih glumaca delovao je profesionalno, ali iza kamera postojala je ogromna neravnoteža moći. Brando, tada 48-godišnjak sa ugledom i autoritetom, imao je zaštitu i iskustvo, dok je Marija bila tek na početku, ranjiva i potpuno prepuštena reditelju i partneru. Na setu je osećala strah i nesigurnost, a ti osećaji oblikovali su njen kasniji život.
Najveći skandal vezan je za čuvenu scenu silovanja s puterom. Ona nije postojala u originalnom scenariju – osmislili su je Brando i Bertoluči u poslednjem trenutku, odlučivši da Mariju stave pred svršen čin. Nije bila obaveštena na vreme, a kada joj je rečeno šta će se dogoditi, kamera je već bila uključena, ekipa spremna, a pritisak ogroman. Kasnije je priznala da su njene suze u toj sceni bile stvarne, izraz bola i poniženja. „Osećala sam se silovanom pred kamerama,“ govorila je, naglašavajući da trauma nikada nije nestala.
Slava je stigla brzo, ali je imala visoku cenu. Publika je često poistovećivala Mariju sa likom iz filma, što je dovodilo do uvreda i neprijatnosti. „Bilo je zastrašujuće – ljudi su mislili da sam ista kao u filmu,“ rekla je. Umesto glamura, doživljavala je osudu i prezir. Da bi pobegla od pritiska, okrenula se noćnim izlascima i drogama, pokušavajući da ublaži bol koji je stalno bio prisutan.
- Umesto zaštite, dobila je osudu.
- Umesto priznanja, nosila je etiketu lika iz filma.
- Umesto glamura, živela je kroz strah i traumu.
Prema pisanju domaćih medija, obrasci zloupotrebe moći nisu strani ni našoj kulturnoj sceni. Više puta se isticalo da su mlade glumice izložene pritiscima – od neprimerenih komentara do situacija koje podsećaju na manipulaciju. Problem je globalan i prevazilazi Holivud, a priča Marije Šnajder postala je simbol upozorenja.
Brando je godinama kasnije izjavio da mu je žao što je Marija povređena, ali je dodao da je sve bila „umetnička odluka“. Takve reči izazvale su nove osude jer je postalo jasno da umetnost služi kao pokriće za ponižavanje. Još šokantnije, Bertoluči je otvoreno priznao da je želeo da Marija oseti poniženje i bes kako bi scena delovala „autentično“. To je razotkrilo svu surovost ideje da umetnička sloboda može opravdati gaženje ljudskog dostojanstva.
U eri pokreta #MeToo, Marijina ispovest često se navodi kao primer nedostatka saglasnosti i manipulacije. Mnoge glumice širom sveta u njenoj priči prepoznale su sopstvene strahove. Njena sudbina pokazuje koliko ćutanje i zataškavanje doprinose nastavku zlostavljanja. Kada je na jednoj strani moć, a na drugoj ranjivost, put do pravde postaje gotovo nemoguć.
Stručnjaci upozoravaju da se u umetničkim krugovima zloupotreba često relativizuje „u ime kreativne slobode“. Ali granica mora postojati – nijedna vizija ne može opravdati stvarnu traumu. Na primeru Marije Šnajder vidi se kako prelazak te granice može uništiti ceo život.
Nažalost, Marija se nikada nije potpuno oporavila. Iako je nastavila da glumi i imala nekoliko zapaženih uloga, trauma „Poslednjeg tanga u Parizu“ bila je prevelika da bi je ikada prevazišla. Preminula je 2011. godine, a iza nje je ostala ispovest koja i danas odzvanja kao opomena filmskoj industriji i društvu. Njeno svedočenje postalo je glas svih onih koji nisu imali priliku da progovore.
- Njena priča se koristi u edukacijama o bezbednosti glumica.
- Postala je simbol borbe za saglasnost u umetnosti.
- Njeno ime vezuje se za borbu protiv zloupotrebe autoriteta.
Mediji na Balkanu često podsećaju na njen primer kada govore o položaju žena u umetnosti. Navode da mnoge glumice i dalje ćute iz straha od osude ili gubitka posla. Upravo zbog toga Marijin slučaj služi kao edukativni primer i na lokalnom nivou, kao ilustracija koliko su granice poverenja i manipulacije tanke.
Na kraju, priča o „Poslednjem tangu u Parizu“ prevazišla je filmsku umetnost. Više se ne govori samo o filmu, već o etici, odnosu moći i granicama umetničke slobode. Marijina sudbina ostaje tužno podsećanje da su iza svetskih klasika često skrivene ljudske tragedije. Film će zauvek ostati deo istorije kinematografije, ali ono što se dogodilo iza kamera važnije je od svake umetničke vizije. Ljudsko dostojanstvo nikada ne bi smelo biti žrtvovano zarad iluzije autentičnosti.
