Nikada nisam imala problema sa snahom. Ali nisam je ni razumela u potpunosti. Kada mi je sin rekao da će se venčati s Marijom, nisam se protivila, ali nisam ni skakala od sreće. Tiho sam prihvatila njegov izbor, više iz poštovanja prema njemu nego iz uverenja da će ona biti ta koja će mu biti oslonac celog života. Delovala mi je tiha, previše povučena. Nikad nije previše pričala, nikad se nije nametala. Ali možda je baš to bio njen način da poštuje tuđu tišinu.
Uselili su se u gornji sprat naše porodične kuće. Mi dole, oni gore – kako to već ide kod nas. I sve je delovalo u redu, bar na površini. Nisu se svađali, uvek bi pozdravili, ponekad večerali s nama. A onda sam počela da primećujem nešto čudno.
Svako jutro, čim ustanem, čujem mašinu. Uvek oko istog vremena – pola sedam. Nekad ranije, nekad kasnije, ali najčešće tada. Na početku sam mislila da su to njene stvari, peškiri, možda pelene kad im se rodila beba. Ali kad sam jednom, neplanirano, otišla gore da joj donesem nešto, videla sam – pere posteljinu.
I tako dan za danom. Svako jutro. Bez izuzetka. Posteljina visi na terasi, uvek sveža, oprana, zamirisana. Meni je to bilo čudno. Nisam nikada videla da neko pere posteljinu svaki dan. Mi smo to radili jednom u dve sedmice, nekad i ređe. Zna se, čistimo, ali ovo? Ovo je bilo… drugačije.
Počela sam da razmišljam – zašto? Zar toliko znoje noću? Da nije beba nešto prosipala? Ili, bože me prosti, sin ima neku bolest? Pitanja su se nizala, ali nisam imala hrabrosti da pitam direktno. A onda, jednog jutra, skupila sam se i odlučila da je zamolim da popijemo kafu, nasamo.
Sela je preko puta mene u dvorištu, držala šolju obema rukama i gledala negde u daljinu. Pitala sam je tiho, bez optuživanja – zašto pereš posteljinu baš svakog dana?
Zastala je. Oči su joj se ovlažile, a glas joj je zadrhtao.
„Nisam htela da se primeti. Trudila sam se da sakrijem. Nije zbog prljavštine. Nije ni zbog navike. Nego…“ – spustila je pogled – „zato što plače svake noći.“
Zbunila sam se. „Ko plače?“ – upitah je. „Tvoj sin…“
I tu je sve stalo. Moje disanje, moj um, moje srce.
„On se budi noću i ne zna gde je. Zove tatu. Nekad i mamu. U snu govori kako mu je teško. Prolazi kroz napade panike, znoji se, tresu mu se ruke. Nekad ustane, sedne na ivicu kreveta i plače, tiho. I ja sedim pored njega, držim ga za ruku, pričam mu dok ne zaspi opet. Posle toga – promenim posteljinu. Jer je mokra, ne samo od znoja, nego i od suza.“
Gledala sam u nju kao da prvi put čujem o svom sinu. Moj sin? Onaj koji je uvek izgledao kao da ga ništa ne može slomiti? Onaj koji se nikad nije žalio, koji je bio „stub“ naše porodice?
„Ne govori o tome jer ne zna kako. Nikada nije naučio. Samo trpi. Kad ode na posao, stavi osmeh. Kad dođe kući, umoran je. A noću – sve ispliva. I ja sam tu, u tišini. Perem posteljinu, ne da bih se rešila fleka, nego da bih mu pružila bar neki osećaj novog početka, svakog jutra.“
I tu sam zaplakala.
Ne jer me je rastužila. Nego jer sam se postidela. Postidela što nisam primetila. Što nisam pitala. Što sam više gledala koliko često pere, nego zašto pere.
Zaboravila sam da majčinski instinkt ne umire kad sin odraste. Ali isto tako, nisam ni dozvolila da žena koju je izabrao postane njegov oslonac bez sumnje i predrasude.
Tog dana, kad je ustala da ode, samo sam ustala i zagrlila je. Nisam znala šta drugo da kažem. Reči su bile suvišne.
U danima koji su usledili, počela sam da ih gledam drugačije. Počela sam da pomažem, a ne da nadgledam. I po prvi put – Mariju sam videla ne kao snahu, već kao ženu koju moj sin potrebno voli. Ne zbog toga što mora, već zato što ona vidi ono što drugi ne vide – čak ni ja.
Naučila sam nekoliko važnih stvari kroz ovu situaciju:
-
Neki ljudi nose teret koji ne pokazuju.
-
Ne moraš uvek da pitaš – ponekad samo trebaš biti prisutan.
-
Tišina je ponekad jača od reči.
-
I najvažnije – ljubav se ne dokazuje rečima, nego sitnicama. Poput oprane posteljine, svako jutro.
Danas, kad čujem da mašina radi ujutru, ne mislim više „šta sad pere“, već pomislim – kako voli. Kako brine. Kako tiho spašava ono što niko drugi ne primećuje.
I svaki put kad sretnem žene koje imaju „tihe snahe“, želim da im kažem – ne sudite po tišini. Možda su baš one stubovi koje vaš sin drži za ruku u mraku.
