“Njene poslednje reči će me zauvek progoniti” – jezivo svedočenje čoveka koji je prvi stigao na mesto nesreće u kojoj je poginula princeza Dajana
Noć 31. avgusta 1997. godine ostala je urezana u svetsku istoriju kao trenutak kada je zauvek izgubljena jedna od najvoljenijih figura modernog doba — princeza Dajana. U srcu Pariza, u tunelu ispod mosta Alma, automobil se zakucao u stub. I dok je ceo svet sutradan bio u šoku, nekoliko ljudi se te noći našlo na mestu događaja, boreći se da spasu ono što se još moglo spasiti.
Jedan od njih bio je Xavier Gourmelon, francuski vatrogasac, koji ni slutio nije da će ta intervencija ostaviti trag na njegovom životu. Stigavši među prvima, zatekao je automobil smrskan do neprepoznatljivosti. Unutra su bili Dajana, Dodi Al-Fayed, telohranitelj Trevor Rees-Jones i vozač Henri Paul. Miris dima, lom metala, svetla sirena i neizvesnost — sve je bilo zamagljeno adrenalinom i osećajem hitnosti.
Xavier nije znao da spasava princezu. U tom trenutku, ona je bila samo žena sa plavom kosom, u svesnom stanju, koja je pokazivala znakove zbunjenosti i šoka. Bila je zaglavljena na zadnjem sedištu, ali nije bila bez svesti. Kada je prišao, uhvatio ju je za ruku, pokušavajući da je umiri. Tada mu je, tihim, promuklim glasom, izgovorila rečenicu koju nikada neće zaboraviti: „Bože moj, šta se dogodilo?“
Te reči bile su jednostavne, ali ispunjene tolikim strahom, nevericom i ljudskošću, da su zauvek ostale urezane u njegovu svest. Xavier ih je ponavljao u mislima godinama kasnije, svestan da je bio jedan od poslednjih ljudi koji su čuli njen glas.
Dok su pokušavali da je izvuku iz vozila, princeza je, naizgled, delovala stabilno. Imala je lakšu povredu ramena, bez vidljivih krvarenja, i ništa nije ukazivalo na to da je u životnoj opasnosti. Međutim, kada su je stavili na nosila, iznenada je doživela srčani zastoj. Xavier je odmah počeo s reanimacijom – masaža srca, veštačko disanje, sve što je mogao da uradi. Posle nekoliko trenutaka, srce je ponovo počelo da kuca. Nada se vratila, ali ne zadugo.
Odvezena je u bolnicu, gde je kasnije preminula usled unutrašnjeg krvarenja i povreda grudnog koša koje nisu bile odmah vidljive. Xavier je vest o njenoj smrti čuo tek kasnije i, kako kaže, nije mogao da poveruje da je umrla žena za koju je mislio da će preživeti. Verovao je da je stabilna. Verovao je da će izaći iz svega živu. I upravo ga je to saznanje slomilo.
Godinama kasnije, kada mu je konačno bilo dozvoljeno da javno govori o onome što se dogodilo, rekao je: „To što mi je rekla, taj pogled, te oči… nikada ih neću zaboraviti. Njene poslednje reči će me progoniti do kraja života.“
Dugo nije znao da je reč o princezi Dajani. U tom trenutku, nije nosila krunu. Nije bila u palati. Bila je samo žena, povređena, preplašena, u potrebi za ljudskom rukom i glasom. I on je, makar na tren, bio upravo to — ruka nade.
Njeno telo jeste napustilo svet te noći, ali ono što je ostavila za sobom nije moglo da nestane. Xavier je tog dana shvatio koliko je život krhak, kako se sudbine lome u sekundama i koliko ponekad ni svi napori ne mogu promeniti ono što je već zapisano.
Danas, više od dve decenije kasnije, i dalje se pitamo — da li je mogla da preživi? Da li je sve urađeno na vreme? Da li je sudbina bila neumoljiva ili je ipak nešto moglo da se učini drugačije?
Mnoga pitanja su ostala bez odgovora, ali jedno je sigurno: poslednje reči princeze Dajane nisu bile glamurozne, niti kraljevske. Bile su ljudske, ranjive i jednostavne. I upravo zato — toliko snažne.
