Sve je počelo sasvim slučajno, jedne tihe večeri dok sam prebacivao kanale, tražeći nešto što bi mi skrenulo misli sa svakodnevnih briga. Naletim na dokumentarnu emisiju o beskućnicima u Beogradu. Kamera je pratila svakodnevicu ljudi koji žive u napuštenim zgradama, ispod mostova, u parkovima. Već sam bio spreman da prebacim na drugi kanal, ali onda se pojavila žena sede kose, bistrih očiju, ali izraza lica koje je nosilo tragove duboke patnje.
U trenutku kada je rekla svoje ime – Dragica – srce mi je preskočilo.
To ime nisam čuo 34 godine. Ali nije bilo samo ime ono što me pogodilo. Bilo je to nešto u načinu na koji je gledala u kameru, način na koji je držala ruke dok je pričala… Sve mi je bilo poznato. To je bila moja sestra.
Detinjstvo koje je puklo na pola
Rođeni smo u malom mestu u unutrašnjosti. Ja sam bio godinu dana stariji od nje. Naši roditelji, naizgled obični ljudi, krili su tamnu i neizgovorenu porodičnu istinu. Otac je bio strog, ćutljiv čovek. Nikada nije podizao glas – ali zato je dizao ruku. Pogotovo na nju.
Dragica je bila nežna, tiha devojčica koja je više volela knjige nego ljuljaške, više ćutala nego pričala. A otac je to video kao slabost. Majka nije imala snage da je zaštiti, a ja sam bio previše mali da razumem sve što se dešava.
Bilo je trenutaka koje i danas pamtim – njene modrice koje su objašnjavali padom sa bicikla, njene oči koje su molile da ne ode u školu tog dana, jer je znala da će tamo neko opet nešto pitati. Niko nikada ništa nije uradio.
I onda je, jedne noći, kada je imala svega četrnaest, jednostavno nestala. Dragica je pobegla od kuće.
Narednih dana, meseci, pa i godina, tražili smo je – barem su to tvrdili. Istina je, sada znam, da otac nije želeo da se vrati. I možda je to bila njegova najveća greška. Možda i moja.
Godine ćutanja i sumnje
Kako su godine prolazile, njen lik je počeo da bledi. Ali ne i moja griža savesti. Često sam se pitao: gde je, da li je živa, da li je gladna, da li spava negde na toplom?
Kao odrastao čovek, pokušavao sam da je pronađem. Obraćao sam se:
-
centrima za socijalni rad
-
Crvenom krstu
-
starim prijateljima porodice
-
čak sam slao pisma u emisije koje se bave traženjem nestalih
Ali ništa. Kao da je zemlja progutala.
U međuvremenu, otac je umro. Bez reči kajanja. Majka se povukla u sebe i, iako nikada ništa nije rekla naglas, znao sam da joj je srce slomljeno. Iza zatvorenih vrata njene sobe, često sam čuo kako izgovara Dragicino ime.
Trenutak istine
I onda, te večeri, na ekranu se pojavila ona. Beskućnica u centru Beograda. Rekla je da se zove Dragica. Pričala je tiho, birala reči pažljivo. Rekla je da nije imala porodicu, da je „izašla iz kuće u kojoj više nije imala šta da traži“.
Kamera je na trenutak uhvatila njen profil. I tu sam bio siguran – to je bila ona.
Telo mi se sledilo. Da, to je moja sestra. Žena koju sam tražio 34 godine.
Nisam mogao da spavam cele noći. Sutradan sam kontaktirao televiziju, objasnio situaciju. Bio sam uporan. Poslao sam njihove snimke mom prijatelju, bivšem policajcu, da pokušamo da otkrijemo gde je tačno snimano. Korak po korak, sliku po sliku, došli smo do napuštenog objekta blizu železničke stanice.
Susret posle tri decenije
Kad sam je ugledao, stajala je pored kontejnera i razgovarala sa nekom ženom. Prišao sam polako, s oprezom, ne želeći da je uplašim. Pogledala me je pravo u oči, ali ništa nije rekla. Trebao mi je ceo minut da izgovorim: „Dragice… ja sam Zoran. Tvoj brat.“
Ćutala je. Zurila je u mene kao da pokušava da me vrati u sećanje. I onda – suze. Njene. Moje. Bez reči. Samo zagrljaj, posle tri i po decenije.
Put iskupljenja
Od tada je prošlo nekoliko meseci. Živi sa mnom. Prvih dana nije govorila mnogo. Ponekad se budila noću uz krike. Ponekad nije jela ceo dan. Rekla mi je da je prošla mnogo toga – da je spavala po napuštenim vagonima, da su je ljudi maltretirali, da je bila gladna, bolesna, zaboravljena.
A onda mi je rekla i najteže:
“Vi ste me zaboravili. Otišla sam i niko me nije tražio.”
Nisam imao odgovor. Samo sam tiho rekao: “Oprosti. Kasnim, ali sam došao. I neću više otići.”
Danas pokušavam da se iskupim.
-
Odveo sam je kod lekara, pregledali smo je od glave do pete
-
Počela je da ide kod psihologa
-
Učimo zajedno kako da koristi telefon, kako da se prijavi za socijalnu pomoć
-
Nabavio sam joj dokumenta, novu odeću, dostojanstvo
Svaki dan je borba – ali svaki dan je i prilika.
Zato ovo i pišem.
Možda neko od vas ima nekoga koga nije video godinama. Nekoga za koga misli da je zauvek nestao. Nemojte čekati da ga ugledate na ekranu, u hladnom kadru emisije o beskućnicima. Potražite. Pitajte. Oprostite. Pre nego što bude kasno.
Dragica je danas tu. Diše. Smeje se ponekad. U njenim očima još ima tuge, ali i trag nade.
A ja? Ja ću ceo život pokušavati da se iskupim. Ne mogu izbrisati ono što je otac učinio. Ali mogu biti brat koji nije bio tada – nego je sada.
