Ova priča je dokaz da još uvijek postoji ljubav pažnja i ljudskost.Naime priča nam odvodi ka djevojčici koja se obratila bogatom čobjeku i molila ga za pomoć ali ono šot jue on uradio vratilo je vjeru u ljude.
- Le Jardin, luksuzni restoran poznat po zlatnim lusterima i kristalnim čašama, bio je mjesto na kojem su bogati i uticajni dolazili da uživaju u vrhunskom jelu. U tom ekskluzivnom ambijentu, za stolom je sedeo Richard Hale, milijarder i vlasnik ogromnog poslovnog carstva. Iako je bio naviknut da ljudi šapuću o njemu i gledaju ga sa poštovanjem, tog dana je čuo nešto što ga je potpuno izbacilo iz ravnoteže.
Dok je uživao u svom obroku, Richard je primetio malu devojčicu kako prilazi konobaru, neudobno se držeći za ivicu stola. “Imate li nešto od juče… možda ostatke?” upitala je tiho, gledajući u konobara s očima punim straha. Devojčica je izgledala kao da je uvek na ivici, čekajući da je neko ottera. Njezina haljinica bila je izbledela i zakrpljena, a cipele gotovo pocepane. Richard ju je pogledao i odmah osetio potrebu da nešto učini.
Konobar je reagovao brzo, pokušavajući je izbaciti, ali Richard je podigao ruku i umesto toga, sa tihim, ali odlučnim glasom, rekao: “Pusti je.” Svi za stolom su zastali. Atmosfera je bila teža nego obično, a Richard je pogledao malu devojčicu i pitao: “Kako se zoveš?” “M-Maja,” odgovorila je gotovo u šaptu. “Ne tražim puno. Samo… ako nećete pojesti.” Njene reči su ga potresle. Te reči su ga podsetile na sopstveno detinjstvo, kad je i on znao šta znači gladovati i šta znači gledati roditelje kako se skrivaju zbog toga.
- Ono što je Richard učinio potom, iznenadilo je sve prisutne. Uzeo je stolicu i postavio je pored sebe, govoreći: “Sedi. Večeraćeš sa mnom.” Svi su gledali u neverici, a konobar je nesigurno prišao, pokušavajući da zaustavi situaciju. “Gospodine, možda bi bilo bolje da—” pokušao je, ali Richard ga je prekinuo. “Donosite meni i gospođici sve najbolje što imate iz kuhinje,” rekao je odlučno. “I neka kuvar pripremi pravi obrok za nju – ne nešto sitno. Ona je gladna.”
Maja je polako sela, noge joj nisu dodirivale pod. Njene oči su bile širom otvorene, gledajući u luksuzni ambijent, očigledno u neverici da neko stvarno brine za nju. Čim je stigla prva supa, Maja je pogledala Richarda, kao da traži dozvolu da uzme prvi zalogaj. “Jedite, Majo,” rekao je blago, “sve je za tebe.” U tom trenutku, Maja je uzela prvi zalogaj i sve je stalo. Njena ruka je drhtala, ali nije prestajala jesti, kao da se bojala da će neko oteti tanjir pre nego što završi.
Gosti koji su posmatrali ovaj nesvakidašnji trenutak, počeli su da šapuću, a jedan stariji par nije mogao da sakrije svoje emocije. Starija dama ustala je i prišla Richardu, šapćući: “Ono što ste učinili… vratilo mi je veru u ljude.” Nakon večere, Richard je platio račun i poveo Maju napolje. Limuzina je čekala, a on ju je pitao: “Gde živiš?” Maja je slegla ramenima, a njene reči su ga povredile. “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.”
S tih nekoliko reči, Richard je shvatio ozbiljnost situacije. Seo je u auto, naložio vozaču da ih odveze do pekare. Kada su stigli, ugledao je mladu ženu omotanu u staru ćebad, bledog lica, drhtavog tela. Richard je prišao. “Vi ste Majina majka?” Žena je klimnula, a suze su joj ispunile oči. “Hvala vam što ste joj dali da jede.” Richard je odmah reagovao: “Zovite privatnog lekara. Odmah. I obezbedite smeštaj za njih u mom apartmanu dok ne nađemo trajnije rešenje.”
- Te noći, Richard je, po prvi put u mnogo godina, sedeo sa dvoje ljudi kojima je stvarno pomogao. Gledao je Maju kako spokojno spava u čistom krevetu i osetio nešto što nikakvo bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio ispravnu stvar. Svi su znali da je ovo samo početak. Richard je odlučio da pokrene fondaciju za pomoć deci bez doma i njihovim porodicama, i ubrzo je vest o njegovom činu postala globalna. Ipak, ono što je najviše dirnulo ljude bio je prizor njega i Maje kako sade drvo u parku, u znak otvaranja skloništa za decu.
“Za tebe,” rekao je tada, klečeći pored Maje, “da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.” Maja ga je zagrlila, a u tom trenutku mu je šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.” I po prvi put, Richard je zaplakao. Ne zbog bola, već zbog radosti i spoznaje da je stvorio nešto trajno i od značaja za svet.
