Ova priča koju danas pišemo govori o nerazunjevanju i manju podrške koja je svima potrebna u određenim trenutcima ali bol ove žene u trenutku kada joj se kćerka razbolila i odbijanju njene majke da joj pomogne u tome je ogromna.
- Poziv iz škole stigao je u 11:32 – moja sedmogodišnja ćerka imala je temperaturu od 40 stepeni, tresla se i plakala, tražeći da je odmah povedem kući. U tom trenutku, nisam imala auto i nisam znala šta da radim. Prva osoba koju sam pozvala bila je moja mama, jer je živela samo deset minuta od škole.
“Molim te, možeš li da je pokupiš?” pitala sam je, uplašena i zabrinuta. Odgovor koji sam dobila nije bio ništa što sam očekivala. “Ja nisam taksi,” odgovorila je hladno. “Sama rešavaj svoje probleme.” Pomislila sam da se šali, ali ona nije. Prekinula je vezu i nije se više javljala. Ostala sam šokirana, ne verujući šta sam upravo čula.
Do škole sam stigla tek tri sata kasnije. Moja devojčica je sedela na ivici trotoara, potpuno mokra, tresla se i jedva otvarala oči. Gledala sam je, srce mi je bilo slomljeno, ali nisam imala vremena da se bavim svojim emocijama – jedino što mi je bilo važno bilo je da je uzmem i odvedem kući.
Te večeri, dok sam je držala budnom i merila temperaturu, donela sam odluku. Nisam se svađala, nisam vikala – samo sam ćutala i radila ono što je bilo potrebno. Tri dana kasnije, oni su bili ti koji su zvali mene, u suzama i panici, jer je moja mama završila u hitnoj pomoći.
- Emili je ležala u krevetu, obavijena peškirom, sa rumenim obrazima i umornim očima. Svih tih dana nisam išla na posao. Merila sam temperaturu svakih sat vremena, zapisivala rezultate, a moja pažnja bila je potpuno usmerena na njeno ozdravljenje. Nisam ništa rekla mami. Moja jedina briga bila je da moja ćerka bude dobro.
Kada je temperatura konačno pala, sedela sam na ivici njenog kreveta, gledajući je kako spokojno diše. U tom trenutku zazvonio je telefon – bio je moj brat, glas mu je bio drhtav. “Rachel, jesi li videla poruke? Mama je završila u hitnoj. Molim te dođi.” U meni se pomešala ljutnja i sažaljenje. Mama je imala blaži srčani udar. Otišla sam do bolnice, ali ovaj put nisam požurila.
Kada sam ušla u bolničku sobu, pogled moje mame bio je pun straha i srama. “Čula sam… da je Emili bila bolesna,” rekla je tihim glasom. “Bila je,” odgovorila sam mirno. “Čekala je tri sata na kiši.” Mama je zatvorila oči, a suza joj je polako skliznula niz obraz. “Nisam mislila… mislila sam da preteruješ,” rekla je, a u njenom glasu bilo je toliko pokajanja da me to pogodilo.
- Prvi put, pogledala sam je pravo u oči i rekla: “Nikad više nemoj da biraš svoj ponos ispred mog deteta. Ako ne možeš da budeš baka koja se može osloniti, onda nemoj da tražiš da budemo tu.” Mama je tiho klimnula. “Hoću da se iskupim. Da li mogu da je vidim kada ozdravi?” Slegla sam ramenima. “Videćemo. Moraš da povratiš njeno poverenje, ne samo moje.”
U danima koji su usledili, mama je zvala gotovo svaki dan. Donela je supu, igračke, izvinjavala se Emili, koja ju je isprva izbegavala, ali polako je počela da je ponovo prihvata. Jednog popodneva, dok su slagale slagalicu, Emili mi je šapnula: “Mama, baka se potrudila. Mislim da joj je žao.”
Nisam odmah odgovorila. Samo sam stajala u kuhinji i slušala kako se obe smeju, kako ponovo gradile svoj odnos. Po prvi put, nakon onog kišnog dana, osetila sam da možda, samo možda, ponovo možemo biti porodica.
