Tog prolećnog dana kada je sve počelo, nisam ni slutila da ću narednih dvanaest godina živeti dvostruki život. Moj muž, tada uspešan građevinski preduzimač, bio je često odsutan. Nije da nije mario, ali se njegova ljubav nekako s vremenom pretvorila u rutinu – hladnu, svakodnevnu i bez emocija.
U tom trenutku nisam tražila avanturu. Tražila sam utehu, razumevanje, nešto što će mi probuditi srce, a ne telo. I upravo tada je u našu parohiju došao mlad sveštenik, otac Marko. Bio je drugačiji od svega što sam do tada znala o sveštenicima – topao, duhovit, čovek koji je znao da sluša.
Prvi susret bio je kratak, gotovo beznačajan. U crkvenom dvorištu, posle liturgije, pitala sam ga nešto u vezi s humanitarnim akcijama koje je najavio. Gledao me je pravo u oči dok je odgovarao. Bio je to onaj pogled koji ne izbegava, koji te ogoli, ali ne osuđuje.
Kako je vreme prolazilo, naši razgovori su postajali duži. Prvo u grupi, onda nasamo. Pitala sam ga sve ono što me tištalo godinama – o braku, veri, grehu, veri u ljubav. On je uvek imao odgovor, ili makar pitanje koje me navede da ga sama pronađem.
Ništa se nije desilo odjednom. Nije bilo strasti na prepad. Bila je to emocija koja se razvijala tiho, nečujno, poput molitve u pola noći. Kad sam prvi put osetila da mi nedostaje kada prođe dan a da ga ne vidim, znala sam – to više nije samo duhovna povezanost.
Priznao mi je da i on oseća isto. Rekao je da se dugo borio, da se molio da to osećanje prođe. Ali nije. Postajalo je sve jače.
I tako je počelo.
Naš odnos se razvijao kroz godine, u tišini. Skrivali smo se, ali ne iz straha, već iz osećaja odgovornosti. Nismo želeli nikome da naudimo. A ipak, u toj želji da sačuvamo druge, sami smo se povređivali najviše.
Imao je ženu. Lepu, tišu od mene, posvećenu decu, verna Crkvi i svemu što ona simbolizuje. Imao je život koji je, spolja gledano, bio idealan. A ja – ja sam bila žena koja više nije volela svog muža, ali ga nije ni mrzela. Bio je poput rođaka s kojim deliš krov, ali ne i srce.
Naše viđanje bilo je pažljivo isplanirano:
-
Viđali smo se samo kad nije bilo rizika – kasno uveče, u neosvetljenom parohijskom domu, ili na izletima koje smo osmišljavali pod izgovorom duhovnih povlačenja.
-
Koristili smo posebne telefone – stare, bez aplikacija, koje bismo uključivali samo u dogovorenim terminima.
-
Nikada nismo ostajali duže nego što treba. Uvek je neko prvi rekao: “Moram da idem.”
Godine su prolazile, a naša ljubav, umesto da bledi, postajala je dublja, tragičnija. U trenucima nežnosti, često bi izgovorio:
“Ako ikada budem morao da biram, izabraću tebe. I Bog će to znati.”
Ali nismo birali. Do jednog dana.
Kao iz vedra neba, došla je vest: premeštaju ga u drugu eparhiju, na stotine kilometara daleko. Prvi put sam plakala bez kontrole. On je ćutao. Nije znao šta da kaže. Tada mi je samo napisao poruku:
“Sonja, desilo se nešto strašno. Premeštaju me. Moram da idem. Ne znam šta dalje.”
Tog dana sve se promenilo. Ne zato što više nismo mogli da se viđamo, već zato što je to bio prvi put da nam život nije ostavio izbor. Nisam mogla da pođem s njim – nisam imala opravdanje za muža, decu, komšiluk. A on nije imao snage da ostavi sve zbog mene.
U danima nakon njegovog odlaska, osećala sam se kao da mi je neko istrgnuo deo duše. Bilo je to više od ljubavne boli – to je bila praznina u duhovnom smislu. On je bio moj oslonac, svetionik u mom haosu.
Pokušali smo da održimo kontakt, ali poruke su postajale sve ređe. Govorio je da se ne snalazi, da oseća krivicu, da ga razdire griža savesti. A ja sam, po prvi put, počela da se pitam:
Da li sam godinama gradila nešto sveto, ili sam zapravo učestvovala u nečemu duboko pogrešnom?
Postoji nekoliko stvari koje danas, s ove distance, mogu da kažem jasno:
-
Ljubav i greh mogu da idu ruku pod ruku, i to češće nego što ljudi priznaju.
-
Crkva nije otporna na emocije. Sveštenici su ljudi, sa slabostima, čežnjama, padovima.
-
Ništa nije crno-belo. Moj muž nije bio zver, niti je Marko bio anđeo. Svi smo bili ljudi koji su tražili smisao.
Danas, više nismo u kontaktu. Moj brak još postoji, ali je prazan. Ne trudim se više da glumim. I ne kajem se zbog ljubavi koju sam imala, ali žalim način na koji se odvijala.
Učeći iz svega, shvatila sam sledeće:
-
Nijedna tajna ne ostaje zauvek skrivena. Ako ne izađe na svetlo, ona potamni čoveka iznutra.
-
Ljudi često veruju da greše samo ako ih neko uhvati. Prava istina je da se najveći greh dešava kada izdamo sebe.
-
Ljubav ne bira idealne trenutke. Ona dolazi kad želi. Pitanje je samo – koliko smo spremni da platimo njenu cenu.
Ako bih danas mogla da se vratim u prošlost, možda bih sve isto uradila. Ali ovog puta, tražila bih istinu ranije, da ne živim dvostruko. Jer dvostruki život uvek ostavi polovičnu dušu.
I za kraj, ostala mi je samo jedna poruka koju ponekad izgovorim u tišini:
“Marko, desilo se nešto strašnije od rastanka – prestali smo da se borimo za ono što volimo.”
