Nekada davno, kada je bila mlađa, mislila je da su sve tajne u životu već odavno ispričane, da su sve misterije samo stvar mašte i da je prošlost prostor u kojem nema mnogo toga da iznenadi. Ali jednog popodneva, dok je sređivala bakinu sobu posle njenog preseljenja u starački dom, shvatila je koliko je pogrešila. U jednoj staroj komodi, u ladici koju je baka godinama zaključavala i čuvala kao da u njoj leži nešto neprocenjivo, pronašla je predmete koji su je ostavili bez daha — ne zato što su bili vredni, već zato što su bili potpuno neobični, gotovo zagonetni.
Ta ladica bila je mala, skrivena ispod sloja stolnjaka i uredno poređanih maramica. Ključ joj je slučajno ispao iz bakine kutije sa šivenjem — male, metalne sprave koje je baka nosila svuda sa sobom. Kada je otvorila ladicu, prvo ju je obavio miris starine, nekupljene prašine i lavande koju je baka ubacivala u svaku fioku, kao svoj mali zaštitni znak.
Ali miris nije bio ono što ju je šokiralo. Šok su doneli predmeti.
Unutra su se nalazile četiri bizarne stvari, toliko različite da je delovalo kao da pripadaju potpuno različitim epohama ili čak potpuno različitim ljudima. Ti predmeti nisu bili skupi, niti blistavi, niti posebno lepi. Ali su bili toliko neobični da je, bar na trenutak, pomislila da baka krije neku neverovatnu priču.
Predmeti su bili:
-
metalni krug sa sitnim zupcima, više nalik na neobičan alat nego na ukras
-
mali drveni štapić sa utorima, gladak od upotrebe
-
par čudnih kukica povezanih tankim lancem, minijaturnih ali očigledno funkcionalnih
-
komad tkanine sa ušivenim džepićima neobičnog oblika, kao da ima određenu svrhu kojoj ona nije dorasla
Dok je prelazila prstima preko njih, osetila je nešto nalik jezi od uzbuđenja. „Šta je ovo? Zašto bi baka ovo čuvala?“ pitala se. Uvek je znala da je njena baka bila posebna žena — vešta, kreativna, snalažljiva — ali ovi predmeti delovali su kao deo sasvim druge priče.
Nije želela da ostane samo na nagađanju. Zato je odlučila da sjedne za sto, poređa ih pred sebe i pokuša da logički zaključi čemu bi mogli da služe. A onda je krenulo putovanje kroz sećanja, pretpostavke i neobične hipoteze.
Prvi predmet koji je uzela bio je metalni krug sa sitnim zupcima. Delovao je kao deo starog mehaničkog alata, ali ne bilo kojeg. Bio je previše precizan, previše delikatan. Prvo je pomislila na neku spravu za popravku satova, ali baka nikada nije popravljala satove. Setila se, ipak, da je baka bila majstor u šivenju. Bila je ta koja je celoj porodici popravljala haljine, porubljivala pantalone, radila vezove, i uvek imala punu kutiju konaca u najneobičnijim bojama.
Možda je taj krug bio neka vrsta aparatića za uvijanje niti? Ili deo starinskog trimera za tkanine? Ili nešto što su žene koristile u vreme kada je ručno šivenje bilo mnogo kompleksnije nego danas?
Uzela je predmet i okrenula ga prema svetlu. Primetila je sitne ogrebotine, tragove korišćenja koje nije mogla da poveže ni sa čim što je ikada videla. „Bako, bako, čime si se ti bavila mimo šivenja?“ tiho je izgovorila kao da će dobiti odgovor.
Drugi predmet — drveni štapić sa utorima — bio je još misteriozniji. Bio je gladak, jasan dokaz da je bio često korišćen, ali čemu? Izgledao je kao nešto što bi moglo biti korišćeno u kuhinji, ali baka je imala sve moguće kuhinjske alate u posebnoj ladici. Ovo nije pripadalo tamo. Štapić je imao tri duboka ureza, pravilno raspoređena, kao da služe za zakačinjanje nečega.
Možda za tkanje? Možda za pravljenje čipki? Možda za izradu nečeg što današnjim generacijama više nije poznato?
Treći predmet bio je niz minijaturnih kukica povezanih tankim lancem. To ju je posebno zbunilo jer joj je u početku delovalo kao deo nakita. Ali nakit nije navikao da bude funkcionalan — a ove kukice jesu izgledale funkcionalno. Kada ih je blago povukla, shvatila je da svaka može da se zakači za drugu, kao mikro mehanizam. Nikada nije videla ništa slično.
Četvrti predmet, međutim, bio je pravi misterijski dragulj: komad tkanine sa ušivenim džepićima, pravilno raspoređenim kao da nose posebnu svrhu. Nisu bili obični džepovi kao na kecelji ili radnoj odeći. Bili su uski, dugi tek koliko da nešto klizne unutra, a da se ne pomeri. Ta tkanina mirisala je na lavandu i sapun od ruže, isti onaj koji je baka koristila decenijama. Ti džepovi morali su biti deo njenog starog zanata.
Dok je posmatrala sve to, osetila je kako joj se vraća sećanje iz detinjstva.
Bila je mala, možda šest ili sedam godina, i baka ju je čuvala posle škole. Seća se kako je baka sedela za stolom, naginjući se nad komad tkanine, dok je ona stajala pored nje, posmatrajući svaki pokret. Baka je tada govorila:
„Neke stvari se više ne prave. Sve je mašina zamenila. Ali ja čuvam svoje alate… Nikad ne znaš kad će nekom zatrebati.“
Tada to nije razumela, ali sada, dok sedi za istim tim stolom, u istoj kući, sa bakininim predmetima pred sobom, misao je dobila potpuno drugo značenje.
Shvatila je da je sve možda mnogo jednostavnije nego što je delovalo. Predmeti su verovatno bili deo bakine starinske opreme za ručni rad — vrste zanata koji se izgubio u vremenu. Ali i dalje nije mogla da bude sasvim sigurna.
Provela je sat vremena istražujući svaki predmet posebno. Prešla je prstima preko ivica, pokušala da sastavi neke od njih, okretala ih, isprobavala različite kombinacije. I što je više razmišljala, to je više osećala neku vrstu poštovanja prema ženi koja je te predmete koristila.
A onda se dogodio onaj trenutak koji uvek popravi sve nedoumice.
U fioci, ispod svega, pronašla je malu beležnicu. Korice su bile izlizane, papir požuteo, a unutra nekoliko crteža. Među crtežima su bili skice predmeta koje je držala pred sobom — i objašnjenja čemu služe.
Ispostavilo se da su predmeti bili deo kompleta za pravljenje domaćih dugmića, kukica i ručnih ukrasa za tekstil. Baka je bila poznata u selu po tome što je umela da napravi dugme od tkanine, konca, pa čak i ostataka materijala. Bizarni predmeti bili su njeni alati:
-
metalni krug je služio za uvijanje ivica materijala oko jezgra dugmeta
-
drveni štapić bio je alat za zatezanje konca i oblikovanje rupica
-
minijaturne kukice bile su alat za spajanje niti i pravljenje sitnih petlji
-
tkanina sa džepićima bila je organizator u koji je baka slagala delove dugmeta pre nego što ih sastavi
Ona je sedela, zapanjena i dirnuta, posmatrajući predmet koji više nije bio misterija, već uspomena na bakinu veštinu koja je prevazišla vreme.
Na kraju je beležnicu zatvorila, naslonila se i nasmešila se. Predmeti više nisu bili bizarni — bili su tragovi jedne tradicije, jedne žene i njenog života, skriveni ne zato da bi bili tajni, već da bi bili sačuvani.
A ona je shvatila nešto još važnije: nekada su najneobičnije stvari u našim ladicama zapravo najdragocenije uspomene.
