Mnogi radnici u Srbiji, posebno oni koji rade u privatnom sektoru, godinama se susreću sa neprijatnom realnošću – da su, bez obzira na obim posla i dužinu radnog vremena, prijavljeni na minimalnu zaradu. Dok se nekima to događalo samo povremeno, veliki broj ljudi proveo je čitave decenije u radnom odnosu, ali sa minimalcem kao osnovicom. Tek kada se približi vreme za penziju, većina počne da se pita: “Šta mene zapravo čeka?”
Ovaj problem posebno dolazi do izražaja kod ljudi koji imaju oko dvadeset godina staža. Nije mali broj onih koji su se, gledajući svoj radni dosije, zapitali da li će im dugogodišnji trud doneti ikakvu sigurnost u starosti. Iako se mnogi nadaju da penzija neće biti preniska, odgovori koje čuju često su daleko od ohrabrujućih.
Da bi se razumelo šta znači imati 20 godina radnog staža sa minimalcem kao osnovicom, važno je najpre razjasniti kako se penzija uopšte formira. Mnogi građani misle da je penzija samo „deo plate“, ali sistem je zapravo složeniji. On obuhvata više faktora koji direktno utiču na konačan iznos:
-
broj godina staža,
-
visina zarade tokom celog radnog veka,
-
godišnji lični koeficijenti,
-
prosek svih obračunskih perioda,
-
zakonski uslovi koji se menjaju tokom godina.
Kada se sve sabere, radnik koji je decenijama prijavljen na minimalac nalazi se u situaciji da mu se ukupni staž računa, ali se u formulu unosi najniža moguća osnovica kroz gotovo sve godine. To automatski znači da će penzioni poeni biti znatno niži od prosečnih, što povlači i znatno nižu penziju.
Za mnoge koji su živeli u uverenju da će “dvadeset godina rada sigurno nešto doneti”, realnost zna biti izuzetno poražavajuća. Šta to zapravo znači u praksi?
Kada je plata minimalac, penzioni osnov je drastično manji od prosečne zarade u zemlji.
Sistem funkcioniše tako da se zarade upoređuju sa prosekom te godine. Ako je prosečna plata 100% osnovice, minimalac predstavlja daleko manji procentualni odnos. Taj odnos ulazi u lični koeficijent, a upravo on određuje buduću penziju.
Jedna od najčešćih zabluda jeste verovanje da će penzija biti „oko polovine plate“. To nažalost nema mnogo veze sa sistemom. Penzija se ne računa po formuli od „50%“, već se izračunava na osnovu prosečnih indeksa, perioda uplaćenog staža i ukupnog koeficijenta.
Zato osobe sa dvadeset godina staža na minimalac mogu očekivati penziju uz neminovnu napomenu da će ona biti formirana na osnovu:
-
niskog ličnog koeficijenta u svim godinama,
-
kratkog radnog staža, jer je 20 godina daleko ispod proseka,
-
primene minimalnog ličnog boda, koji se uvodi samo u slučajevima kada je penzija toliko mala da mora biti zagarantovana minimalna vrednost*.
Zvuči komplikovano, ali u suštini znači jedno:
sa minimalcem kao osnovicom kroz dve decenije rada, visina penzije biće među najnižim zakonskim iznosima.
Ljudi koji su se našli u ovoj situaciji obično imaju nekoliko istih reakcija. Neki su ogorčeni, drugi razočarani, a treći tek tada shvate koliko je važno uplaćivati punu osnovicu. Priče mnogih radnika svedoče o tome da su godinama verovali kako „nije bitno na koliko si prijavljen, bitno je da se plata dobije na ruke“. Međutim, kada dođe vreme za računanje penzije, taj pristup se pokaže kao jedan od najvećih životnih promašaja.
Jedna radnica sa dvadeset četiri godine staža, od čega je dvadeset godina bila prijavljena na minimalac, objasnila je:
„Nisam ni znala da će se sve to ovako završiti. Mislila sam – radim puno radno vreme, pa će se valjda sve to nekako računati. Nisam razmišljala o brojevima i koeficijentima.“
Mnogi su se našli u sličnom položaju, a najčešće se postavljaju pitanja:
-
Zašto se ne računa plata koju sam stvarno primala „na ruke“?
Zato što penziju određuje samo iznos na koji su uplaćeni doprinosi, a ne ono što poslodavac isplaćuje mimo papira. -
Da li je kasno da se poveća iznos penzije?
Ne u potpunosti – osiguranje se može doplaćivati, ali to zahteva dodatna sredstva. -
Da li se može ostvariti minimalna penzija?
Minimalna penzija ne zavisi samo od staža, već i od vrste penzije i ispunjenih uslova. Ako je staž kratak i uplate male, sistem primenjuje posebne korekcije, ali to i dalje daje vrlo nizak iznos. -
Koliko tačno mogu da očekujem?
To zavisi od generacijskog koeficijenta, vrednosti boda i prosečnih zarada po godinama rada — precizna računica se može dobiti samo u PIO fondu.
Ipak, jedno je sigurno:
dvadeset godina staža na minimalnu osnovicu ne može obezbediti penziju koja bi se smatrala dovoljnom za lagodan život.
Ljudi koji rade decenijama u privatnom sektoru često su žrtve sistema u kojem radnik nema mogućnost da utiče na osnovicu na koju je prijavljen. Oni koji su pokušali da razgovaraju sa poslodavcima često su nailazili na rečenice poput:
-
„To je procedura, svi su prijavljeni tako.“
-
„Ako hoćeš veću prijavu, moraš da tražiš manje na ruke.“
-
„Mi to tako radimo već godinama.“
Tek kada se približi vreme za odlazak u penziju, postaje jasno šta takva praksa znači. Tada mnogi uočavaju da je sistem u kojem su funkcionalno primali više, ali bili prijavljeni na manje – zapravo sistem koji šteti njima, a koristi poslodavcima.
Još jedna važna stvar je da staž od dvadeset godina nije dovoljan za starosnu penziju, osim u izuzecima. To znači da će mnogi ljudi morati da rade duže, ponekad i dve ili tri decenije više nego što su očekivali, samo da bi stekli pravo na bilo kakvu penziju. A i kada ga steknu, njihova primanja biće ograničena upravo minimalcem.
Ipak, nije sve beznada. Postoji nekoliko koraka koje radnici mogu preduzeti:
-
Provera ličnog staža i uplate doprinosa u PIO fondu.
-
Uplata dobrovoljnog penzijskog osiguranja, ako to finansijske mogućnosti dozvoljavaju.
-
Dogovor sa poslodavcem o većoj osnovici, ukoliko postoji prostor za to.
-
Svesnost o tome da se na „ruke“ isplate nikada ne računaju u penziju.
Važno je razumeti da penzija nije kazna, već posledica načina na koji je sistem postavljen. On nagrađuje dug staž i veće uplate. Ako je neko radio dvadeset godina na minimalac, sistem tu vidi dvadeset godina rada sa najnižim ulaznim vrednostima, pa se tako formira i konačni iznos.
Najveći problem je to što je mnogo ljudi u istoj situaciji. Generacije radnika koje su, iz potrebe ili pritiska, pristajale da rade za minimalac, danas gledaju istini u oči: penzije su direktno proporcionalne našoj prijavljenoj zaradi, a ne stvarnoj zaradi koju smo dobijali.
U tom smislu, pitanje iz naslova – „Koji iznos možete očekivati?“ – ima jednostavnu suštinu:
Možete očekivati samo ono što ste imali na papiru, a ne ono što ste dobijali u koverti.
Iako to nije prijatna spoznaja, važno je o tome govoriti. Mnogi mladi radnici, čitajući ovakve priče, počinju ozbiljnije da razmišljaju o tome na koliko su prijavljeni i kako će to uticati na njihov život u starosti.
Jer, system ne pamti koliko smo radili, koliko smo se trudili, ni koliko smo se žrtvovali — pamti samo ono na šta su uplaćeni doprinosi.
