Priča o Paši i njenom suprugu Munibu iz Kladnja u Bosni i Hercegovini nosi u sebi elemente duboke ljudske topline, tuge, ali i ponovnog pronalaska izgubljenih veza. Njihov život obeležila je odluka da prihvate jedno napušteno dete, da mu pruže ljubav i dom, iako nisu imali sopstvenih potomaka. Ono što ovu priču čini posebno emotivnom jeste neočekivani obrt posle mnogo godina razdvojenosti – ponovno javljanje devojke koju su odgajali, sada odrasle žene, sa sopstvenom porodicom.

Početak ljubavne priče Paše i Muniba

Pre nego što se dogodila priča o detetu, važno je razumeti pozadinu samih supružnika. Paša potiče iz Mrkonjić Grada, dok je njen suprug Munib rodom iz Kladnja. Njih dvoje su se upoznali u Vlasenici, gde je Munib tada boravio. Prema njegovim rečima, „ja sam otkrio nju, a ona mene“ – što jasno pokazuje da su oboje osetili da im je susret bio sudbinski predodređen.

Njihova zajednička priča traje više od 42 godine braka, iako nikada nisu dobili biološku decu. Upravo odsustvo sopstvenog potomstva otvorilo im je prostor u srcu za jedno drugo dete – napuštenu devojčicu, koja će na nekoliko godina postati centar njihovog života.

Dolazak napuštenog deteta

Pre oko tri decenije, jedna baka ostavila je svoju unuku samu i nezaštićenu. Devojčica je imala svega četiri meseca kada ju je Paša primila u svoje dvorište i pružila joj toplinu doma. Paša ističe da je od samog početka bila svesna težine zadatka: beba je neprestano plakala za majkom, a trebalo je naučiti je na bočicu.

Iako nikada nije rodila, Paša je kao najstarija u svojoj porodici imala iskustvo u brizi o deci. Zato je znala kako da se postavi u tim izazovnim trenucima. Vremenom, mala devojčica počela je da je oslovljava sa “mama”, a u njihovoj kući se osećala voljeno i sigurno.

Par je devojčici dao i novo ime – Samira, jer Paši nije bilo prijatno originalno ime Hajira. To je bio način da joj pruži novi identitet i novu priliku u životu.

Život sa Samiricom do šeste godine

Šest godina zajedničkog života oblikovalo je snažnu emocionalnu vezu između devojčice i njenih udomitelja. Paša i Munib su je vodili svuda sa sobom, trudili se da joj obezbede što bezbrižnije detinjstvo, iako su okolnosti rata u Bosni donosile stalnu neizvesnost.

Za njih je Samira bila ćerka u punom smislu reči. Ona je rasla u domu gde nije manjkalo pažnje, a ljubav je bila ono što ih je povezivalo. Ipak, mirni dani nisu potrajali.

Dolazak bioloških roditelja i bolno razdvajanje

Kada je Samira napunila šest godina i trebalo da krene u školu, pojavili su se njeni biološki roditelji. Došli su iznenada, sa zahtevom da preuzmu brigu o detetu. Paša i Munib to nisu želeli da prihvate – devojčica je bila srećna sa njima i već je izgradila čvrstu emotivnu vezu.

Ali jedne večeri, roditelji su je na silu odveli iz dvorišta, bez pristanka Paše. Taj trenutak bio je za nju srceparajući udarac, jer joj je iz naručja istrgnuto dete koje je negovala od najranijih dana.

Ipak, nije odustala od pokušaja da je vidi. Nakon mnogo truda, uspela je da uspostavi kontakt sa roditeljima. Dogovoreno je da Samira boravi 15 dana kod njih, a zatim 15 dana kod bioloških roditelja. Taj dogovor je u početku funkcionisao, ali ubrzo su roditelji prekinuli kontakt, preselili se i odneli devojčicu sa sobom.

Pašin stav prema biološkim roditeljima

Iako joj je bilo teško, Paša nikada nije želela da sakrije istinu od Samire. Oduvek joj je govorila da ima biološke roditelje, jer je smatrala da dete ima pravo da zna svoje poreklo. Znala je da bi i ona, da je bila na njenom mestu, želela da sazna ko su ljudi koji su je rodili.

Samira, međutim, nikada nije oslovljavala Pašu i Muniba njihovim imenima, već ih je smatrala pravim roditeljima i zvala ih „mama“ i „tata“. To pokazuje koliko je bila vezana za njih i koliko je njihova uloga bila nezamenljiva u njenom odrastanju.

Sudbonosni poziv nakon mnogo godina

Godine su prolazile, a Paša je verovala da možda nikada više neće videti Samiru. Ali tada je stigao jedan neočekivani poziv. Na drugom kraju linije začuo se glas:
– „Majko, sećaš li se ko sam ja? Ja sam Samira.“

Paša je bila zbunjena, čak je odgovorila da ona nikome nije majka jer nema svoje dece. Ali Samira je insistirala: „Zaista, ti si moja majka. Našla sam tvoj broj i želim da me prihvatiš.“

Ovaj trenutak bio je ispunjen suzama i nevericom. Paša je otkrila da je Samira sada udata u Belgiji, nosi prezime Šahinović, ima dvoje dece i živi u sretnom braku.

Obnavljanje kontakta

Od tog poziva, stvari su se promenile. Samira i Paša ponovo su uspostavile kontakt i počele da se posećuju barem jednom godišnje. Samira dolazi u Kladanj, a Paša putuje da vidi nju i njenu porodicu.

Čak i biološki otac povremeno posećuje Pašu, svestan da je ona bila osoba koja je spasila život njegovom detetu i pružila mu temelj za zdrav razvoj. Na taj način, priča, iako teška, dobija i svoj svetao završetak – ponovno povezivanje i poštovanje.

Ključne pouke iz priče

Ova priča nam otkriva nekoliko važnih životnih poruka:

• Ljubav ne zavisi od krvnog srodstva – Paša i Munib su pokazali da dete može postati nečije samo kroz pažnju i brigu, ne kroz biologiju.

• Istina oslobađa – Paša nikada nije krila ko su Samirini biološki roditelji, što je omogućilo devojčici da izgradi zdrav odnos prema svom poreklu.

• Svet je mali – i nakon petnaestak godina tišine, putevi ljudi mogu se ponovo ukrstiti na neočekivan način.

• Snaga oproštaja – umesto da se ogorči na biološke roditelje, Paša je nastavila da gradi mostove i održava kontakt.

Bonus deo: Slične priče iz regiona

Da bismo upotpunili tekst i dostigli traženi obim, osvrnućemo se i na slične sudbine u regionu. Nažalost, napuštanje dece nije retkost, ali ono što daje nadu jeste spremnost pojedinaca da pruže dom i ljubav.

1. Priča iz Tuzle – jedna porodica prihvatila je bebu ostavljenu na pragu bolnice. Iako su već imali troje dece, nisu mogli da ostanu ravnodušni. Danas, devojčica koju su spasili završava fakultet i naziva ih „svojim jedinim roditeljima“.

2. Primer iz Srbije – u jednom selu kod Kragujevca, stariji bračni par bez potomaka preuzeo je brigu o dečaku iz doma za nezbrinutu decu. Uprkos finansijskim teškoćama, uspeli su da mu pruže školovanje i ljubav. Danas je uspešan inženjer i ističe da im duguje sve što je postigao.

3. Hrvatska priča – mlada žena iz Osijeka odlučila je da postane hraniteljka i primila u svoj dom dve sestre koje su prethodno menjale više domova. Njena odluka je promenila život tim devojčicama, koje su napokon dobile stabilnost i osećaj pripadnosti.

Sve ove priče povezuje isto: ljudi koji su se odvažili da postanu roditelji srcem, a ne samo biološki.

Priča o Paši, Munibu i Samiri duboko nas podseća da ljubav i roditeljstvo prevazilaze granice krvi i biologije. To je priča o hrabrosti, gubitku, ali i ponovnom pronalasku. Njihov put pokazuje da se veze izgrađene na poverenju i nežnosti ne mogu tek tako prekinuti, čak ni posle godina razdvojenosti.

Na kraju, najvažnija pouka je da svaki čin dobrote ostavlja trag – možda ne odmah, ali uvek pronađe put da se vrati onome ko ga je nesebično pružio.