Na prvu slika male djevojčice izgleda jako lijepo, ali iza tog osmjeha stoji djevojčica koja će postati legenda jugoslovenskog i sprskog glumišta, a ona je Milena Dravić.
U istoriji umetnosti bivše Jugoslavije, malo je imena koje bude toliko emocija, poštovanja i topline kao što je ime Milene Dravić. Rođena 5. oktobra 1940. godine u Beogradu, tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, Milena je rasla u svetu koji je prolazio kroz burne promene – političke, društvene i kulturne. Ali već kao tinejdžerka, pokazala je da poseduje nešto što prevazilazi sve spoljašnje okolnosti: unutrašnji plamen, urođeni talenat i neodoljivu harizmu.
Svoj prvi susret sa kamerom imala je sa svega 18 godina, davne 1958. godine, i to pre nego što je upisala Fakultet dramskih umetnosti. Bio je to filmski debi koji je promenio sve – publika ju je odmah zavolela, kritika je prepoznala njenu dubinu, a reditelji su instinktivno osetili da je pred njima nova zvezda jugoslovenskog filma.
Milena Dravić je tokom svoje karijere ostvarila na stotine uloga – u pozorištu, na filmu, televiziji, pa čak i u emisijama koje su premostile granicu između zabave i umetnosti. Bila je žena bez afektacije, glumica koja nikada nije glumila emociju – ona ju je živela. Njeni likovi bili su slojeviti, dirljivi, stvarni. U svakom pogledu, u svakoj rečenici, bilo je jasno da Milena donosi sebe, iskreno i nesebično.
Zahvaljujući toj autentičnosti, postala je jedno od najprepoznatljivijih i najcenjenijih lica jugoslovenskog glumišta. Njena harizma nije bila nametljiva – bila je tiha, postojana i duboka. Bila je duša umetnosti, ali i žena iz naroda, pristupačna, jednostavna, a ipak uzvišena u svom izrazu.
Tokom života, Milena je osvojila brojne nagrade koje svedoče o veličini njenog umetničkog dometa. Među njima se izdvajaju:
- Velika Žanka
- Dobričin prsten
- Pavle Vujisić nagrada
- Nušićeva nagrada
- Statueta Joakim Vujić
- Sedam Pulskih arena – najviša priznanja na čuvenom filmskom festivalu u Puli
Pored domaćih priznanja, nagrađena je i na velikim evropskim festivalima, uključujući Kanski i Venecijanski, čime se svrstala među najnagrađivanije glumice bivše Jugoslavije svih vremena. Nagrade su dolazile kao potvrda – ali publika je to znala i pre žirija: Milena je bila posebna.
Jedan od najlepših delova Mileninog života bio je njen brak sa kolegom Draganom Nikolićem. Njihova ljubav je bila ne samo brak, već partnerstvo u punom smislu reči – sinergija umetnosti, prijateljstva i emocije koja traje i kad reči stanu.
Upoznali su se na snimanju filma „Horoskop“, a između njih je odmah zaiskrila posebna hemija. Kasnije su postali nerazdvojni na filmu i u životu. Publika ih najviše pamti po kultnoj televizijskoj emisiji „Obraz uz obraz“, gde su zajedno donosili šarm, duhovitost i toplinu, nedelju za nedeljom.
Njihovo venčanje, 30. decembra 1971. godine, bilo je spontano i skromno – usred snimanja filma „Kako su se upoznale dve budale“, otišli su do opštine Vračar, venčali se u prisustvu kume Seke Sablić, i odmah se vratili na snimanje. Taj čin govori sve o njima: ljubav im je bila prirodna, nepretenciozna i duboka.
Njihov brak trajao je do Draganove smrti 2016. godine. Milena ga je nadživela samo dve godine. Danas su zajedno sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, rame uz rame – kako su i živeli: nerazdvojni, autentični, večni.Milena Dravić nije bila glumica koja juri uloge – uloge su tražile nju. Reditelji su znali: nijedna druga ne može dati toliku dubinu liku kao Milena. Bila je u stanju da u jednom pogledu prenese čitavu biografiju jednog lika – bol, radost, zrelost, ranjivost.
Istovremeno, bila je žena koja nikada nije zaboravila običnog čoveka. Nije živela život zvezde, već život čoveka koji poštuje svoj narod, publiku i profesiju. Njeni intervjui su bili tiha lekcija dostojanstva, a pojavljivanje u javnosti primer prirodnosti i ženstvenosti bez trunke pretencioznosti.
Milena Dravić nije samo ostavila trag – ona je oblikovala čitavu epohu. Bila je lice jugoslovenskog filma, srce pozorišta i duša televizije. Njene uloge se i danas emituju, analiziraju i gledaju sa divljenjem. I svaki put kada se pojavi na ekranu – osećamo toplinu i setu, ali i zahvalnost.
Njena smrt 2018. godine označila je kraj jednog umetničkog poglavlja, ali i početak večnosti. Jer, neki ljudi ne umiru – oni samo odu da bi zauvek ostali u našim srcima.
Milena je bila večna – dok je bila s nama, i otkad nije.
I dokle god budemo čuvali njen osmeh, glas i duh u sebi, ona nikada neće nestati.
