Ispovijest koju danas donosimo se tiče trudnice koja je nakon napornog dana ušla u autobus koji je bio prepun, šta se poslije dogodilo možete pročitati u nastavku.
U vrevi gradskog prevoza, mlada trudnica doživela je susret koji će zauvek promeniti njen način razmišljanja o životu i međuljudskim odnosima. Ušla je u autobus u sedmom mesecu trudnoće, već umorna od dugog dana. Autobus je bio prepun, a mesta za sedenje zauzeta. U tom trenutku, u vozilo je ušla starija žena, teško noseći nekoliko torbi, vidno iscrpljena.
Niko joj nije ustupio mesto. Trudnica je pogledala oko sebe, očekujući da će neko od putnika reagovati, ali su svi ostali neosetljivi, uronjeni u svoje misli ili ekrane telefona. Iako je i sama bila umorna, bez mnogo razmišljanja ustala je i ponudila svoje mesto starijoj ženi. Starica je sela i zahvalila, ali njen pogled je ostao usmeren ka trudnici, uporan i prodoran. Njene oči su bile pune nečega što je trudnica teško mogla da protumači – tuge, upozorenja ili možda zahvalnosti?
Kako su se trenutci nizali, nelagoda se uvlačila u mladu ženu. Tada, na sledećoj stanici, starica je ustala i, dok je izlazila iz autobusa, neprimetno joj stavila nešto u džep. Trudnica je zbunjeno posegnula rukom i izvukla veliki, hrapav kamen. Pogledala je za staricom, a ona joj se okrenula i tiho, gotovo šapatom, izgovorila:
- “Uvek stavi sebe i svoje dete na prvo mesto. Inače, tvoj život će biti težak kao ovaj kamen.”
Reči su joj odjeknule u mislima, dok je držala kamen u ruci. Osećaj težine nije bio samo fizički – osetila je kako joj srce ubrzano lupa. Pitala se šta je starica htela da kaže. Da li je zaista previše mislila na druge i zanemarivala sebe? Da li je već sada, kao majka, stavljala svoje dete na drugo mesto u odnosu na svet oko sebe? Bila je vaspitana da bude nesebična, da pomaže, ali gde je granica između ljubaznosti i zapostavljanja sopstvenih potreba?
Nakon što se smirila, donela je odluku. Neće dozvoliti da ovaj susret u njoj probudi strah ili ogorčenost. Umesto toga, uzela ga je kao važnu lekciju – da je ljubaznost vredna, ali da ne treba da dolazi na račun njene sopstvene dobrobiti. Počela je da bolje balansira između davanja i brige o sebi, shvatajući da prava dobrota ne znači iscrpljivati se zarad drugih, već pronaći sklad između pomaganja i očuvanja sopstvene snage.
- Priča o njenom susretu proširila se među prijateljima i porodicom, izazivajući različite reakcije. Neki su smatrali da je starica bila suviše gruba, dok su drugi verovali da je možda imala najbolje namere. No, trudnica je iz svega izvukla sopstvenu pouku – ljubaznost i saosećanje ne znače zaboraviti sebe, već pronaći ravnotežu između pomaganja drugima i brige o sopstvenoj dobrobiti.
Mesecima kasnije, pronašla je kamen na polici u svom domu. Više ga nije videla kao teret, već kao podsetnik na lekciju koju je naučila tog dana. Osmehnula se, znajući da od tog trenutka nosi u srcu važnu istinu – da ljubaznost nije slabost, već snaga koja, kada se usmeri ispravno, može osvetliti ne samo tuđe, već i sopstveni život.
