Kad god se osvrnem na naše zajedničke godine, shvatim da se sve prelomilo onog trenutka kada smo, potpuno iscrpljeni, izgovorili jedno drugom ono od čega smo oboje bežali: više ovako ne možemo. Živeli smo užurbano, u gradu koji nas je meljao; radili smo poslove koji su nam uzimali energiju, vreme i strpljenje; i polako smo počeli da se udaljavamo jedno od drugog. Nismo se svađali oko velikih stvari – svađali smo se oko sitnica. Oko toga ko je ostavio šolju u sudoperi, zašto računi kasne dva dana, ko je prvi zaboravio godišnjicu, ko prečesto izbegava razgovor.
A to je uvek najgori znak: kada brige postanu manje, ali se gomilaju kao prah koji zatrpava sve ispod sebe.
Jedne večeri, nakon još jedne male svađe koja nas je potpuno iscrpela, sedeli smo na kauču, ćutali i gledali u zid. Bilo je jasno da nešto mora da se promeni, ali nismo znali šta. Onda je on, moj muž, rekao rečenicu koja je u početku zvučala kao šala:
„Hajde da pobegnemo. Negde gde nema nikoga.“
Odmah sam se nasmejala, ali prvi put posle dugo vremena osetila sam da me je ta ideja zapravo dotakla. Da je jednim delom mene, duboko potisnutim, želja za begom oduvek postojala.
Mala kuća koja nas je pronašla
Kasnije te nedelje naleteli smo na oglas za staru drvenu kuću u šumi, sat vremena od grada. Ništa posebno: dvorište obraslo travom, krov skoro propao, prozori zastareli, ali oko nje je stajala tišina kakvu u gradu nismo osetili godinama.
Otišli smo samo da je vidimo, bez obaveze. Bar smo tako rekli jedno drugom.
Ali čim smo zakoračili na prag, nešto u nama se smirilo. Kao da smo prvi put u mesecima udahnuli punim plućima.
Nije to bio luksuz, nije ni komfor. Bila je to sloboda.
Pogledali smo se, i bez mnogo reči znali da oboje mislimo isto.
„Kupujemo je?“, pitao je on.
„Kupujemo“, odgovorila sam.
Bura u porodici
E, tu počinje pravi haos.
Kada smo našoj porodici rekli da ćemo prodati stan i preseliti se u šumu, reakcije su bile od šoka do otvorenog besa.
Jedni su nas smatrali ludima.
Drugi su tvrdili da bežimo od obaveza.
Treći su bili ubeđeni da naš brak ne vredi spašavati i da taj „beg“ samo produžava agoniju.
Neki su se čak uvredili, kao da smo lično njih napustili.
„A deca?“, pitali su nas, iako decu nismo ni imali.
„A posao?“
„A komfor?“
„A civilizacija?“
„A šta kad poželite normalan život?“
Najgore od svega bilo je to što su nas neki članovi rodbine jednostavno precrtali. Prestali da zovu, prestali da se javljaju, čak i da pozdravljaju kad se sretnemo. Valjda su mislili da smo izneverili neku nepisanu porodičnu dužnost.
Ali mi… mi smo prvi put posle mnogo vremena imali isti cilj, istu viziju, isti život.
Novi početak među drvećem
Preselili smo se na proleće. Kuća je bila stara i zapuštena, ali mi smo je popravljali zajedno.
Zajedno smo farbali zidove.
Zajedno birali pločice, zajedno se smejali glupim prepirkama oko toga da li je bolja zelena ili siva boja za kuhinju.
Zajedno smo sadili maline.
Zajedno smo čistili dvorište, pa se uveče vraćali umorni ali spokojni, sa osećajem da radimo nešto za nas – a ne za račune, ne za kredite, ne za tuđe predstave “normalnog”.
U šumi je vreme teklo drugačije.
Počeli smo da razgovaramo, zaista razgovaramo, ne da razmenjujemo kratke rečenice s kraja dana. Počeli smo da slušamo jedno drugo. Počeli smo da se smejemo češće. Da ručamo bez televizora. Da šetamo, da ćutimo, da posmatramo prirodu kao da smo otkrili novi svet.
A ustvari smo otkrili jedno drugo.
Šta smo izgubili i šta smo dobili
Da, izgubili smo deo porodice.
Izgubili smo gradsku vrevu, dostupnost svega, naviku da u bilo kom trenutku možemo do marketa ili u kafić.
Izgubili smo komfor koji nam je ionako više štetio nego koristio.
Ali smo dobili mnogo više:
-
mir, onaj pravi, unutrašnji
-
bliskost koja je bila skrivena ispod slojeva umora
-
osjećaj zajedništva
-
kuću koju smo sami stvorili i oživeli
-
jutra u kojima se ne budimo uz nervozu
-
odnose bez napetosti i stalne žurbe
-
ljubav koja je opet postala jednostavna
I danas nas ponekad pitaju da li smo zažalili.
Ne, nismo. Ni jednog jedinog dana.
Naučili smo da ponekad treba odbaciti ono što drugi smatraju „normalnim“ da bi se sačuvalo ono što je u životu najvažnije — ljubav, mir i zajedništvo.
A oni koji su nas se odrekli?
Možda će jednog dana shvatiti.
A možda i neće.
To više nije naš teret.
Jer mi smo, tamo u našoj maloj kući među drvećem, pronašli ono što smo mislili da smo zauvek izgubili — jedno drugo.
