U današnjem članku ćemo pisati o egipčanki Bahai Suleimani koja je pokazala svoju hrabrost i spremnost na đrtvu kako bi uspjela da prehrani svoju porodicu.
U svetu u kojem se svakodnevno govori o jednakosti i pravu izbora, i dalje postoje mesta gde žene, bez formalnog obrazovanja, bez sistema koji bi ih štitio, i bez oslonca – moraju birati između identiteta i preživljavanja. Bahia Suleimani, žena iz Egipta, simbol je upravo takve stvarnosti.
Njena životna priča nije samo priča o siromaštvu i nepravdi. To je priča o majčinstvu koje ne zna za granice, o ženi koja je morala da postane muškarac kako bi bila – stub svoje porodice. Njene odluke bile su radikalne, njene žrtve ogromne, a njena tiha pobuna protiv nepravde duboko je odjeknula širom regiona.
Bahijin život se nije razlikovao mnogo od života drugih žena u konzervativnim ruralnim delovima Egipta – osim po tome što je od početka bila lišena prilike. Rođena u siromašnoj porodici, nikada nije naučila da čita ni da piše. Nije išla u školu, nije imala posao, nije imala prava. Ono što je imala bila je porodica koju je morala izdržavati: njen muž, nesposoban za rad, i njihovo dete – u potpunosti zavisni od nje.
Prva opcija bila je da pokuša da nađe posao kao žena. Održavajući verski i kulturni kodeks, nosila je hidžab i tradicionalnu abaju i tražila fizičke poslove. Ali umesto prilike, dobila je:
- podsmeh
- prezir
- nepoverenje
- potpuno odbacivanje
U tom trenutku donosi odluku koja će promeniti tok njenog života.
Bahia je skinula hidžab, ošišala se i uzela muški identitet. Pod imenom Bakar, počela je da radi kao fizički radnik na gradilištima u gradu Beni Suef. Bila je jedina žena – ili bolje rečeno, niko nije znao da je žena – među desetinama muškaraca.
Njenih četiri godine u muškom telu nisu bile ništa drugo do hronika:
- radne iscrpljenosti
- poniženja koje je skrivala
- straha koji je skrivala još bolje
Zarađivala je najmanje, radila najviše. Ostajala bi i posle radnog vremena, nadajući se da će je neko uzeti i za dodatne zadatke. Sve to – samo da hranom i osnovama života održi svoju porodicu na nogama.
Za Bahiju, prerušavanje nije bio samo put do posla – bio je i štit od zlostavljanja. Na gradilištima, žene koje bi se usudile da rade, bile bi izložene seksualnom uznemiravanju, uvredama i fizičkoj opasnosti. Njen identitet “Bakara” davao joj je anonimnost, ali je uzimao njeno lice, njen glas i ono što je bila – žena.
“Svaki put kad vidim ženu u haljini, srce mi se stegne.” – priznala je jednom prilikom u intervjuu.
Ali bol nije bio dovoljan da zaustavi njen nagon da obezbedi život onima koje voli.
Iako se trudila da izbegne pažnju, jednog dana je otkrivena. Policija je saznala da “Bakar” nije muškarac. Usledile su posledice:
- Zaplena radnog vozila jer nije imala dozvolu
- Novčana kazna od 3.000 egipatskih funti – suma koju nije mogla da plati
- Pretnja zatvorom zbog “lažnog predstavljanja”
U trenutku očaja, kada su svi izvori bili iscrpljeni, Bahia je donela najdrastičniju odluku u svom životu – prodala je bubreg. Tim činom izbegla je zatvor i obezbedila novac za osnovne životne potrebe.
Operacija je ostavila Bahiju fizički iscrpljenom. Jedva je mogla da stoji, svakodnevne aktivnosti bile su praćene bolom. Ipak, ni tada nije stala. Njen duh je, kako kaže, bio jači nego ikad.
Njena priča je emitovana na jednoj nacionalnoj televiziji i izazvala ogromno interesovanje. Ljudi su bili potreseni, a javnost uzburkana. Nakon emitovanja:
- Guverner Beni Suefa reagovao je lično
- Najavljena je pomoć njenoj porodici
- Zvaničnici su poslati da provere u kakvim uslovima žive
Iako je pomoć stigla, Bahia se ne osvrće na prošlost sa ogorčenjem. Za nju, sve što je uradila bilo je svesno i opravdano. Jasno je istakla da nije želela da se odrekne svoje ženstvenosti, ali da nije imala drugog izbora.
“Kad žena napusti svoju ženstvenost, to je teško. Ali nisam imala izbor. Nisam imala obrazovanje. Moja porodica mi nije pružila šansu. Ali hoću da moje dete ima ono što ja nisam imala.”
Bahia Suleimani je danas slabija fizički nego ranije, ali je njen duh postao simbol hrabrosti širom regiona. Njena priča nije jednostavno priča o siromaštvu. Ona je:
- Dokaz koliko je majka spremna da se odrekne svega za svoju porodicu
- Oslikavanje nepravde društva koje sputava žene
- Poziv na solidarnost, razumevanje i društvenu odgovornost
Njena tiha pobuna – oblačenje u muškarca, rad na gradilištu, prodaja organa – nije bila drama, već svakodnevica koju je živela. Nije želela slavu, niti sažaljenje. Samo život dostojan čoveka, dostojan majke.
„Bez prava, bez obrazovanja, bez zaštite – ona je postala lice onih koje društvo zaboravlja.”
Njena priča nas podseća na to koliko je svet nepraveden prema onima koji nemaju glas – i koliko taj jedan glas, kada se napokon čuje, može potresti temelje tišine.
