Ljubav u tišini dedinog pogleda
Godinama sam mislio da me moj deda ne voli. Bio je strog, ćutljiv i nikada nije imao razumevanja za moje dečje želje. Kad god bih tražio džeparac, neku sitnicu, čokoladu, njegov odgovor je bio isti – odmahivao bi rukom i rekao:
„Radi pa zaradi. Niko meni nije davao.“
Mrzeo sam tu rečenicu. U mojim očima bio je hladan, skoro bezosećajan. Nisam znao kako da ga volim, niti sam osećao da on voli mene. Bio je uvek uzdržan, često odsutan pogledom, kao da su mu emocije bile strana teritorija. Ja sam odrastao verujući da nisam važan, da nikome nisam dovoljno bitan da mi pruži malo više od minimuma.
Vreme je prolazilo. Završio sam školu, upisao fakultet, diplomirao. Dan kada sam primio diplomu bio je važan za mene, ali nisam očekivao da će baš tada deda uraditi nešto što će zauvek promeniti sve što sam verovao o njemu.
Došao je neprimetno, kao i uvek – ozbiljan, bez osmeha, sa svojom starom kožnom torbom koju je nosio decenijama. Nije rekao mnogo. Pružio mi je torbu i rekao:
„Da kupiš sebi posao.“
Unutra je bilo 10.000 evra. Uredno složenih, u malim snopovima. Nisam mogao da progovorim.
Pogledao me je pravo u oči i tiho rekao:
„Svaki mesec sam stavljao po 10 evra na stranu. Od prvog dana kad sam otišao u penziju. Mislio si da sam škrt, a ja sam samo želeo da imaš nešto svoje kad budeš spreman.“
Stajao sam zbunjen, ali u meni je polako počela da se slama slika koju sam godinama nosio. Deda nije bio bezosećajan. Nije bio škrt. Bio je čovek koji je na svoj način voleo najdublje što zna – kroz tišinu, odricanje i planiranje. Nije znao da pokaže ljubav rečima, ali je znao da štedi, da misli unapred, da gradi za mene dok ja ni nisam znao da gradnja traje.
Njegovo „ne“ koje me je godinama bolelo sada sam video kao „da“ u najširem smislu. Jer nije mi dao sitnicu da bih zaboravio, već temelj na kome mogu da počnem. Umesto da mi kupi sladoled kad sam imao deset, dao mi je početak kad sam postao čovek.
Od tog dana gledam svog dedu drugačije. Iako je možda nikada neće reći, njegova dela govore dovoljno. On je čovek koji ne ljubi rečima, već šutnjom, prisustvom i strpljenjem. Njegova ljubav nije nežna, ali jeste duboka. Nije bučna, ali je nepokolebljiva.
Naučio sam da ljubav ne mora da izgleda kao u filmovima. Ponekad je nevidljiva, zakopana u svakodnevici, ali se oseti tek kad sazriš dovoljno da je prepoznaš. I dok sam ja mislio da sam odbacivan, on je svakog meseca u tišini pravio mesto za moj budući život.
Danas, kad ga pogledam, više ne vidim grubog starca. Vidim čoveka punog ljubavi, snage i mudrosti. Čoveka koji je znao da ćuti, ali nikada nije prestao da daje.
