Te noći, dok sam pazila na sestrinog sina, sve je bilo mirno. Sat je pokazivao tri ujutro, kuća je bila tiha, utonula u mrak. Sve je izgledalo uobičajeno. No, u jednom trenutku tišinu je presjekao zvuk koji mi je sledio krv u žilama. Baby monitor se uključio sam od sebe, bez ikakve najave, a iz zvučnika je dopro šapat – tih, ali zastrašujuće jasan: „Nije u redu.“
Ostala sam potpuno zatečena. Pogled mi je odmah poletio ka ekranu monitora. Beba je spavala, mirno, spokojno, kao da se ništa ne događa. Nije bilo nikakvih pokreta ni znakova uznemirenosti. Ipak, ton tog glasa, način na koji je izgovorena ta rečenica… delovalo je više stvarno nego što sam bila spremna da prihvatim. Srce mi je tuklo kao ludo. Nisam to mogla da zamislim – previše je bilo jasno, previše direktno.
U panici sam pozvala sestru, ne znajući kako da objasnim što se upravo dogodilo. Njena reakcija bila je trenutna, a njen glas se naglo promijenio. Gotovo kroz suze, povikala je: „Uzmi mog sina i odmah izađi iz kuće! Zaključaš se u autu i zovi hitnu pomoć!“ Tada sam prvi put zaista osjetila strah. Nije to bila obična zabrinutost – bilo je to kao da je ona znala nešto što ja još nisam shvatila.
Držeći telefon u ruci, počela sam osjećati jezivu nelagodu. U uglu oka spazila sam pokret. Senka. Obris čoveka prošao je pored prozora sobe u kojoj je beba spavala. Nije bilo sumnje – bio je to neko spolja. Pogledala sam kroz prozor – bio je otvoren. A uvijek je bio zaključan. Udar hladnog noćnog vazduha presjekao me do kostiju. Sve se odjednom činilo opasnim.
Bez dvoumljenja, prišla sam bebi, pažljivo je uzela u naručje i pokušala da ostanem mirna. Nisam htjela da ga probudim, ali svaki moj korak odjekivao je kao eksplozija u glavi. Izašla sam iz sobe, prošla kroz hodnik bez okretanja i izašla napolje. Do auta sam gotovo trčala. Čim sam sela unutra, zaključala sam vrata i pozvala policiju. Glas mi je drhtao dok sam pokušavala da objasnim šta se dogodilo.
Policija je stigla vrlo brzo. Temeljno su pregledali kuću, dvorište, okolinu. Nisu pronašli ništa – ni tragove, ni otiske, ni znakove nasilnog ulaska. Samo tišina. Međutim, jedan od policajaca spomenuo je da su ranije primali prijave o neobičnim zvucima sa istog modela baby monitora. Ljudi su govorili o šapatima, nejasnim rečenicama, jezivim tonovima. Niko nije znao razlog, ali svi su bili uplašeni.
Odlučile smo da odmah zamijenimo monitor. I od tada – tišina. Ni šapata, ni buke, ni poruka. Kao da se ništa nikada nije dogodilo. Ipak, u meni je ostala rana tišine koja nikada ne zarasta. Ne mogu zaboraviti ono što sam čula te noći. Ne mogu da ignorišem pogled na otvoren prozor i senku koja je nestala.
Ljudi pokušavaju sve objasniti logikom – kvar, smetnje, možda čak hakovanje. I možda bi to bio razuman odgovor. Možda. Ali ono što sam doživjela bilo je više od slučajnosti. To je bilo iskustvo koje ne napušta ni posle svih ovih mjeseci.
Taj šapat – „nije u redu“ – vraća mi se u mislima, kao upozorenje. Prozor koji nije trebao biti otvoren, glas koji nije imao izvor, senka koja se pomerila kroz noć. Sve to djeluje kao dio slagalice kojoj nedostaje najvažniji komad – istina.
Često se pitam da li je ta poruka bila upozorenje, nevidljiva ruka koja me gurnula u pravom trenutku. Ili je možda to bio znak da neko ili nešto posmatra, blizu, prisutno, ali neuhvatljivo. Možda nikada neću znati.
Ali jedno znam: to što sam čula i vidjela bilo je stvarno. I nijedan uređaj, nijedna analiza, ni tišina koja je uslijedila ne mogu da izbrišu ono što sam osjetila te noći. I kada padne noć, i kad sve utihne, tijelo mi se ponovo napne, spremno da oslušne… da li će opet nešto prošaptati kroz tišinu.
