Danas je veliki praznik, ovaj svetac vernicima jedno ne oprašta: Za običaj malo ko zna, nikako nije dobro…

U srpskom narodu, praznici nikada nisu bili samo dani odmora – oni su uvek bili trenuci susreta sa svetim, dani tišine, molitve i posebnog ponašanja. Danas se slavi Sveti sveštenomučenik Avtonom, svetac koji zauzima posebno mesto u narodu zbog jednog verovanja koje se prenosi generacijama: postoji nešto što ovaj svetac ne oprašta. A ono što je najzanimljivije – većina ljudi danas ne zna za taj običaj, i prema predanju – nije dobro zaboraviti ga.

Legenda o ovom svecu potiče iz ranohrišćanskog doba, iz vremena kada je vera bila progonjena, a svedočiti istinu Božju značilo je ići u smrt. Sveti Avtonom je bio jedan od onih ljudi koji nisu ustuknuli. Bio je episkop, propovednik i mučenik. Njegova vera bila je toliko snažna da je uspeo da preobraća mnoge u hrišćanstvo, čak i pod pretnjom smrti.

Zabeleženo je da je stradao tokom liturgije, kada su ga progonitelji ubili upravo dok je služio svetu službu u crkvi. Njegova krv, prema predanju, postala je seme novih vernika – jer su mnogi, dirnuti njegovim žrtvovanjem, kasnije prihvatili hrišćanstvo. Njegovo ime se od tada prenosi sa kolena na koleno kao simbol vere koja ne ustukne ni pred smrću.

Zašto se kaže da ovaj svetac „ne oprašta“?

U narodnoj predaji, jedan detalj posebno se izdvaja: ako se na dan kada se proslavlja Sveti Avtonom ne ispuni određeni običaj, svetac neće pomoći verniku koji ga je zanemario. Narod veruje da ovaj svetac naročito ne prašta zaborav, nemar i nepoštovanje dana koji mu je posvećen.

Običaj koji se mora ispoštovati jeste jednostavan, ali duboko simboličan: tog dana, svako bi trebalo da izgovori molitvu Svetom Avtonomu, iskreno i od srca, makar i kratku. Taj čin se tumači kao izraz zahvalnosti za njegovu žrtvu, ali i kao duhovna veza između vernika i svetitelja.

Iako se u savremenom društvu ovaj običaj gotovo izgubio, stari ljudi još uvek govore:

• “Ako zaboraviš na sveca, neće ni on tebe upamtiti.”

• “Ko se ne pomoli Avtonomu, ne traži mu ništa cele godine.”

Iza tih reči ne stoji zastrašivanje, već upozorenje da vera nije samo reč, već i odnos, poštovanje, pamćenje svetog.

Koji su još običaji povezani sa ovim praznikom?

Osim molitve, na današnji dan važe i određene zabrane i preporuke, koje su nastale kroz mešavinu verskih i narodnih verovanja. Evo nekoliko njih koje se često pominju:

1. Ne valja raditi teške poslove – veruje se da se na ovaj dan ne treba baviti fizičkim poslovima poput kopanja, oranja, gradnje ili bilo kakvog napornog rada.

2. Kuća treba da bude u miru – svađa, galama i psovke se izričito izbegavaju jer se smatra da duhovni nemir kvari blagoslov svetitelja.

3. Ne izbacuje se đubre iz kuće – postoji tumačenje da se time „izbacuje blagoslov“. Otpad se ne iznosi, a ako se nešto čisti, to mora biti diskretno, bez buke i naglih pokreta.

4. Posebno se ne koristi metla – jer se veruje da metla simbolično „odnosi“ ono dobro što je svetac doneo u dom.

Ovo su tipični oblici narodnog hrišćanstva, gde se spoji zvanična liturgijska praksa sa elementima običajnog sistema, često nesvesno, ali duboko ukorenjeno u duši naroda.

Zašto je toliko važno ne zaboraviti molitvu ovom svecu?

Odgovor leži u prirodi verovanja: ovaj praznik nije dan kada se svetkuje iz obaveze, već dan kada se podsećamo na moć svesne vere i žrtve. Sveti Avtonom nije tražio čuda, on je samo propovedao istinu i zbog te istine je stradao.

U tom duhu, narod veruje da je minimum koji čovek može učiniti – da tog dana zastane, zamisli se i izgovori reči molitve. U najmanju ruku:

• “Sveti Avtonome, pomozi meni i mojoj kući. Blagoslovi moje dane kao što si i ti svoj život predao Gospodu.”

Kakve posledice se veruju da mogu nastati ako se običaj ne ispoštuje?

Ovde dolazimo do dela koji je najčešće obojen narodnim verovanjima. Mnogi tvrde da je svetac “stroži” od drugih kada se zaboravi dan njegovog praznika. Prema tim pričama, može se desiti sledeće:

• Molbe neće biti uslišene tokom godine ako na dan sveca niste uputili ni jednu molitvu.

• Duhovna blokada – osećaj praznine, gubitak fokusa, odsustvo mira u kući.

• Problemi u porodici – stari ljudi kažu da se u kući gde se svetac zaboravi, često javljaju nesporazumi i nezadovoljstvo.

Naravno, treba razlikovati simboliku od doslovnog tumačenja. Smisao ovog verovanja nije da svetac kažnjava, već da se naglasi važnost odgovornosti u veri. Ko zaboravi svetitelja koji je stradao za veru, taj zaboravlja i osnovne vrednosti na kojima ta vera počiva.

Da li je ovo verovanje utemeljeno u zvaničnom učenju Crkve?

Zvanično, Crkva ne podržava sujeverja, niti uči da svetitelji “ne praštaju” u bukvalnom smislu. Samo Bog ima vlast da oprašta ili ne oprašta. Međutim, u narodnoj religioznosti, svetitelji imaju snažan duhovni autoritet. Oni su most između ljudi i Boga, pa se njihova moć tumači kroz prizmu narodne mudrosti i strahopoštovanja.

Zato, iako nije teološki precizno reći da svetac “ne oprašta”, u praksi se to koristi kao upozorenje – ne da bi se čovek zaplašio, već da bi se podsetio. Jer zaborav duhovnog vodi ka zaboravu samog sebe.

Kako danas poštovati ovakve praznike?

U današnjem vremenu, kada smo zatrpani obavezama, telefonima, obaveštenjima i novim tehnologijama, stari običaji deluju kao zaboravljeni jezici prošlosti. Ipak, njihova vrednost ostaje, posebno u:

• smirenju – jer nas pozivaju da stanemo i osetimo svetost trenutka,

• zahvalnosti – jer nas podsećaju da ništa nije večno, osim duše,

• povezanosti – jer se kroz njih vezujemo za pretke, za veru, za Gospoda.

Zato, danas ne moraš ići daleko. Dovoljno je da izgovoriš kratku molitvu. Seti se sveca koji nije ćutao kad je trebalo govoriti istinu, koji nije pobegao kad je došlo vreme žrtve. I zapamti:

“Ko pamti svetitelja, taj neće biti zaboravljen.”