Srpska pravoslavna crkva i vjernici danas slave dan koji je posvećen prenosu moštiju svetog apostola Vartolomeja. Iako je po novom kalendaru praznik odrežen 24. jula, odnosno 11. jula po starom, u predanju i ovaj dan ima posebno mjesto.
Sveti Vartolomej bio je jedan od dvanaestorice Hristovih učenika, poznat po svom predanom propovedanju i širenju vere. Posle godina služenja, njegov život je završio mučeničkom smrću u jermenskom gradu Albanapolju, gde je bio raspet. Verujući hrišćani tog mesta nisu želeli da njegovo telo ostane na krstu, pa su ga skinuli i položili u olovni kovčeg. Grob svetitelja vrlo brzo postao je poznat kao mesto čudesnih isceljenja. Ljudi su dolazili iz različitih krajeva, donosili svoje brige i molitve, a mnogi bolesni su odlazili izlečeni. Glas o apostolovoj sili širio se brzo, a upravo to je izazvalo neprijateljsku reakciju neznabožaca. Oni su odlučili da uklone izvor hrišćanske nade i kovčeg su bacili u more.
Njihov plan, međutim, nije imao očekivani rezultat. U isto vreme u more su završila i tela još četvorice mučenika: Papijana, Lukijana, Grigorija i Akakija. Umesto da potonu, kovčezi su po Božjoj volji plutali i svaki se zaustavio na drugom mestu. Kovčeg Akakija stigao je do Askalusa, Grigorijev do Kalabrije, Lukijanov do Mesine, Papijanov na drugi deo Sicilije, dok su mošti svetog Vartolomeja doplutale do Liparskih ostrva.
Episkop Agaton, koji je tada služio u Liparima, imao je, prema predanju, otkrovenje da se približava kovčeg sa moštima apostola. Obavestio je narod i zajedno sa sveštenstvom izašao na obalu. Kada je kovčeg stigao, dočekan je uz neviđeno slavlje. Ljudi su se klanjali, plakali od radosti i zahvalnosti, a tom prilikom dogodila su se i nova čudesa. Mnogi su ozdravili već na licu mesta, što je dodatno učvrstilo veru da Bog proslavlja svoje apostole i posle njihove smrti. Kovčeg je položen u crkvu posvećenu Vartolomeju i vekovima je tamo bio čuvan. Tek kasnije, u vreme cara Teofila i dolaska muslimanskih vojski, mošti su prenesene u Benevento, gde su nastavile da budu poštovane.
- Sveti Vartolomej u životu i smrti ostao je svedok Hristove sile.
- Njegova čudesa pružala su utehu vernicima i postala oslonac u teškim vremenima.
- Pored crkvenih predanja, razvila su se i brojna narodna verovanja vezana za njegov praznik.
U narodnoj tradiciji, verovalo se da Sveti Vartolomej strogo kažnjava one koji na njegov dan rade teške poslove. Ako bi se neko oglušio o tu zabranu, smatralo se da će mu sav trud biti uzaludan, a rod na njivi propasti. Odavde potiče i izreka: „Smlatiće te kao Vrtoloma prasku!“ – ozbiljno upozorenje da se ne krši svetost praznika.
Postojalo je i uverenje da rad na ovaj dan može izazvati poplave, grad ili oluje, pa su ljudi verovali da će oblačno nebo tog dana nagovestiti lošu godinu za poljoprivredu. Zato su se u selima sve aktivnosti prekidale, a narod se okupljao u molitvi.
- Smatralo se da svetitelj ima posebnu moć da isceljuje padavicu, pa su bolesni odlazili u crkve i manastire da traže pomoć.
- U pojedinim krajevima Srbije, posebno u Toplici, ljudi su verovali da Vartolomej zajedno sa svetim Savom sedi na planini i štiti njive od nevremena. Oluje bi, govorilo se, nastajale jedino ako oni zadremaju, ali to se retko događalo.
U narodnim pričama deca nisu smela da se penju na drveće tog dana, jer se verovalo da bi mogla pasti i povrediti se. Odatle potiče i nadimak Vratoloma, kao opomena na kaznu za nepažnju. Žene su se savetovale da ne bućkaju mleko, dok je kupanje u rekama smatrano opasnim.
- Praznik svetog Vartolomeja bio je dan kada se sve zaustavljalo.
- Ljudi su se okupljali, molili i prisećali se sile vere.
- Običaji su bili spoj crkvene tradicije i narodnih predanja.
Ovaj praznik, dakle, nije samo sećanje na mučenički kraj jednog Hristovog učenika. On u sebi objedinjuje crkvenu svetkovinu i narodnu mudrost. Vernici su kroz njega podsećani na značaj poštovanja praznika i na to da se svetost ne sme narušavati svakodnevnim poslovima. Sveti Vartolomej ostao je zapamćen kao svetitelj koji i posle smrti donosi isceljenja i pomoć, ali i kao opomena da se prema svetim danima mora odnositi s poštovanjem.
Njegova priča svedoči o tome da sila vere prevazilazi i život i smrt. Mošti koje su plutale morem i stizale do različitih obala do danas podsećaju verne da Božja volja vodi put sudbine. U narodnom životu, njegov praznik je postao prilika za okupljanje, molitvu i prenošenje običaja sa kolena na koleno. U svakoj priči i predanju krije se i poruka: vera čuva, ali traži i poštovanje, a oni koji je ne uvažavaju, mogli bi, prema narodnom verovanju, biti strogo opomenuti.
