U posljednje vrijeme se sve više spominje sindrom hroničnog umora. Iako mnogi misle da je u pitanju obični umor koji nastaje zbog nedostatka odmora ili sna, oni koji imaju ovaj sindrom znaju da to nije u pitanju.
Sindrom hroničnog umora jedna je od onih bolesti koje se teško prepoznaju i još teže prihvataju. Reč je o iscrpljenosti koja ne prolazi i koja osobu potpuno onemogućava da vodi normalan život. Upravo takvu borbu godinama je vodila Ina Ignjatović iz Ćuprije, sve dok posle duge potrage nije došla do prave dijagnoze
Njeni problemi počeli su neprimetno. Varijacije krvnog pritiska, temperature koje su se uporno zadržavale, bolovi u mišićima i zglobovima, česte infekcije – sve je to bio samo uvod u ono najteže: neprekidan umor koji nikada nije prolazio. Bez obzira na to koliko je spavala ili odmarala, telo je bilo iscrpljeno.
Obijala je pragove bolnica i ordinacija, radeći beskrajne analize. Nalazi su tvrdili da je zdrava, a ona je osećala da gubi snagu i svakodnevicu. Taj raskorak bio je težak i za nju i za porodicu.
U jednom trenutku pokazalo se da njen organizam vodi borbu sa hroničnim virusnim infekcijama. Antitela na deset različitih virusa bila su izrazito visoka.
- nije mogla da pređe ni 200 metara bez osećaja potpunog iscrpljenja,
- mesta sa mnogo ljudi gušila su je,
- san joj je stalno bio potreban,
- energija je nedostajala čak i za osnovne obaveze.
Deca su rasla, a ona nije imala snage da im pruži ono što je želela. Dok je porodica pokazivala razumevanje, šira okolina je često mislila da simptome umišlja.
Strah da je sve psihičke prirode naveo ju je da potraži i pomoć psihijatra, ali ni tu nije pronašla objašnjenje. Najteže je bilo živeti sa osećajem da bolest postoji, ali je niko ne priznaje. Usamljenost i neshvaćenost bile su jednako teške kao i sama iscrpljenost.
Pravi preokret dogodio se tek posle pet godina. Na preporuku prijateljice obratila se doktoru Branku Milovanoviću, stručnjaku za hronični umor. Prvi put je čula rečenicu koja ju je oslobodila: „Vaši simptomi nisu umišljeni.“
Dobijanje dijagnoze za Inu je značilo i priznanje da njena patnja postoji. Sa terapijom koja joj je prepisana stiglo je poboljšanje: više nije imala ni deseti deo tegoba koje su je mučile. Energija se vratila, mogla je da radi i da bude uz porodicu, a simptomi su postali ređi i blaži.
Iako i dalje povremeno oseća tegobe, najčešće pri promeni vremena, danas zna šta je u pitanju i kako da reaguje. Najveći spas bio je u potvrdi da bolest nije plod mašte, već realan poremećaj.
Njena priča pokazuje da sindrom hroničnog umora nije samo fizičko stanje, već i psihološki izazov. Osobe koje ga imaju svakodnevno se bore i sa sopstvenim telom i sa nerazumevanjem drugih. Zato je neophodno da se o ovom poremećaju govori više i da se pacijentima pruži razumevanje.
Kroz svedočenje Ine Ignjatović jasno se vidi:
- uz stručnu pomoć moguće je značajno poboljšati kvalitet života,
- dijagnoza donosi olakšanje i poverenje,
- najvažniji su podrška i razumevanje okoline.
Njena priča je primer hrabrosti i istrajnosti, ali i podsećanje koliko je važno da se glas pacijenata čuje. Ona je dokaz da se i sa ovim sindromom može dalje, sve dok postoji prava terapija, snaga i nada.
