Pavle Vuisić zauvek je ostao upisan u istoriju našeg filma kao jedinstveni bard domaćeg glumišta, čovek koji je mogao u isto vreme da nasmeje i rasplače, da deluje grub, a da zapravo krije mekoću duše. Saznajte više u nastavku teksta…..
Njegov život nije bio život tipične zvezde – nije voleo publicitet, nije tražio pažnju i, naprotiv, od nje je često bežao. Za javnost je bio legenda, za kolege često težak saradnik, a za suprugu Mirjanu – čovek koji je do poslednjeg dana bio ljubav njenog života. Njena sećanja danas su dragocena jer otkrivaju Pavla onakvog kakvog retko ko pamti.
- Njihova priča počela je gotovo filmski. Mirjana se prisećala trenutka kada ga je ponovo srela kod Belog dvora. Rekla je drugarici da ide „da ga uhvati“, iako nisu odmah započeli vezu, već su polako gradili bliskost. „Drugo je to vreme bilo“, govorila je ona, sa osmehom u glasu. I dok je njena majka bila oduševljena izborom zeta, drugarice su je odvraćale od veze, smatrajući ga suviše grubim. Ali Mirjana nije marila – birala je ljubav. Zbog Pavla je odustala od svojih planova da usavrši jezike i postala sekretarica režije, verno prateći njegov svet filma.
Kada se udala, uselila se u njegovu kuću punu rodbine. Život u velikoj zajednici nikada nije bio lak, ali je uspela da pronađe mir sa svekrvom, dok je Pavle teško podnosio gužvu i deljenje prostora. Upravo ta njegova netrpeljivost prema kompromisima obeležila je i detinjstvo. Često se selio sa porodicom, jer je njegov otac, posle ukidanja skupštine od strane kralja Aleksandra, ostao bez posla i morao da menja službe. Pavle se, međutim, brzo snalazio – u svakoj sredini brzo bi procenio ko je najjači dečak i za par dana ga nadvladao, postavši novi vođa. Taj osećaj da mora da osvaja autoritet pratio ga je čitavog života.
Naravno, njegov buntovni duh nije ostajao samo u mladosti. Znao je da se posvađa i potuče, pa i sa kolegama. Najpoznatija tuča bila je sa Mijom Aleksićem, kada su se posle pijanke sukobili zbog ljubomorne scene. Mija je prošao lošije, a snimanje filma je moralo da se prekine jer mu je nos bio otečen. Ipak, vreme je učinilo svoje – već na snimanju „Maratonaca“ dvojica velikana ponašali su se profesionalno, kao da se ništa nije desilo. To je bila osobina glumačke elite tog vremena – privatno mogu da se posvađaju, ali pred kamerom ostaju umetnici.
- Kritičari sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu godinama kasnije isticali su da je Pavle bio simbol iskrene glume – nije imitirao, nije patetisao, već je živeo svoje likove. Publika je u njemu prepoznavala autentičnost, pa je zbog toga postao jedan od najvoljenijih glumaca. Njegova posebnost bila je u tome što je mogao da nosi film, ali i da u sporednoj ulozi zaseni sve oko sebe. To je bio talenat kakav se retko viđa.
Iako je bio lice mnogih filmova sa socijalističkom porukom, privatno je prezirao komunizam i Josipa Broza Tita. Njegov otac stradao je pod komunističkom vlašću, i to je oblikovalo Pavlov odnos prema režimu. Ipak, Tito i Jovanka su ga obožavali. Tolerisali su mu i nepristojne gestove, poput toga da u kafani traži ćebe da prekrije Titovu sliku. Čak i kada su ga na silu doveli pred predsednika, pojavio se u gaćama i majici, odbijajući da obuče odelo. Takav prkos mogao je da priredi samo neko ko se ničega nije bojao.
Njegova supruga često je govorila da Pavle nije voleo glumu. „To radim samo zbog para“, znao je da kaže. Međutim, upravo u tim rečima krila se i njegova večita sklonost da gunđa i umanjuje sopstvenu vrednost. Jer, dok je tvrdio da ne mari, pred kamerama je davao sebe do kraja. U slobodnim trenucima pisao je pesme na salvetama i računima, pa ih cepao da ih niko ne vidi. Mirjana ih je krišom skupljala, jer je znala da u tim stihovima izlazi na videlo njegova prava, emotivna priroda.
Kada se spomene Pavle Vuisić, neizbežno je i pitanje njegovog odnosa sa Miodragom Petrovićem Čkaljom. Njih dvojica su zajedno stvorili kultnu seriju „Kamiondžije“, ali privatno nikada nisu mogli da funkcionišu. Mirjana je čak isticala da je nikada nije upoznao sa Čkaljom. Ipak, Pavle je pokazao ljudsku veličinu – kada su delili honorare, zahtevao je da Čkalja dobije isti iznos kao i on. Nije ga voleo, ali je branio dostojanstvo profesije
