Sve je izgledalo kao da je preuzeto iz neke bajke. Svadbeni dan bio je ispunjen muzikom, smehom i širokim osmesima. Mladenci su jedno drugo gledali s tolikom ljubavlju da je izgledalo kao da je ostatak sveta nestao – postojali su samo oni. Marko je verovao da je pronašao ljubav svog života, ženu s kojom će deliti sreću do kraja svojih dana. Ljiljana je ostavljala utisak nežne, tihe i pažljive osobe, pa su i meštani šaptali kako je upravo on najveći srećnik u čitavom selu.
Ali, euforija nije dugo trajala. Samo deset dana nakon venčanja, sve se počelo menjati. Tog tmurnog popodneva, dok su zajedno sedeli za stolom, Ljiljana je spustila šolju čaja na sto i hladnim glasom izgovorila:
— Marko, vreme je da uvedemo neka pravila.
Marko se nasmejao, uveren da je Ljiljana odlučila da se našali i unese malo humora u njihov svakodnevni život. Međutim, ubrzo je shvatio da to nije šala.
Bez oklijevanja, iz torbe je izvadila nekoliko uredno ispisanih papira. Na njima je bio spisak – precizan i strog, gotovo kao da se radi o pravnom ugovoru, a ne dogovoru dvoje supružnika.
Na listi su stajale stvari poput:
- Tvoja plata ide direktno na moj račun.
- Zaboravi na kafane, nema više izlazaka s prijateljima.
- Ne smeš posećivati svoju majku bez mog odobrenja.
- Kada ti kažem da ćutiš, očekujem da to zaista i učiniš.
Marko je ostao bez reči. Njegov pogled pun neverice tražio je makar trunku šale u njenim očima, ali tamo nije bilo ničeg osim hladne odlučnosti.
— Ljiljo… šališ li se? – upitao je drhtavim glasom.
— Ne, ovo sam prava ja. Do sada sam bila fina i obazriva, ali sada počinje ono pravo – stvarni brak, odgovorila je mirno, ali njen glas bio je leden kao zimski vetar.
Njene reči su se zarezale u Markovu svest poput oštrog noža. Sve njegove zamišljene slike o idiličnom zajedničkom životu raspršile su se u trenu, zamenjene osećajem teskobe i nemoći.
Sledeći dani doneli su nove zabrane i ograničenja. Svaki njegov pokušaj da izrazi mišljenje završavao bi tako što bi ga Ljiljana prekinula ledenim tonom:
— Ako ti se ne sviđa, slobodno idi. Ali dobro znaš da si sve što imaš prepisao na mene kada smo se venčali.
- Svaki razgovor pretvarao se u monolog sa samo jednim govornikom.
- Njegova sreća postajala je sve dalja i nedostižnija.
- Dan za danom, osećao se kao zatvorenik u sopstvenom domu.
Od najsrećnijeg čoveka u selu, Marko je postao senka sebe. Sve ono što je nekada nazivao domom sada je ličilo na kavez iz kojeg nije mogao da pobegne.
Sedeći sam na kauču, zurio je kroz prozor u sivilo kišnog dana. Kapljice su polako klizile niz staklo, a u njegovoj glavi neprestano se vrtela ista misao, poput pokvarene ploče:
„Trebalo je da je bolje upoznam pre braka.
