Jedan od najsnažnijih simbola srpske duhovne i nacionalne historije je Vidovdan. To je postao dan sjećanja, proricanja sudbine kao i slavljenja borbe i svetosti.
U staroslavenskoj tradiciji, Vid (poznat i kao Svetovid ili Svantovitus) zauzima posebno mesto kao božanstvo povezano s proročanstvima, svetlošću i ratničkom snagom. Njegovo ime i kult potiču još iz predhrišćanskog doba, ali su se, vremenom, preplitali sa hrišćanskim legendama i narodnim običajima, naročito u vezi sa Vidovdanom, koji ima duboko ukorenjeno značenje u srpskoj kulturi.
Prema legendi koju je zabeležio Justin Popović, u vreme cara Dioklecijana na Siciliji je živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin bogataša Gilasa. Iako rođen u paganskoj porodici, Vit je bio prosvetljen silom Duha Svetoga i prihvatio je hrišćanstvo. Njegova vera bila je toliko snažna da nije popustio ni pod prisilom vlasti. Knez Valerijan pokušavao je da ga natera da prinosi žrtve paganskim bogovima, ali je Vit to uporno odbijao, čak i kada su ga izlagali mučenju.
- Mučenja su bila surova: probadali su mu telo, bacali ga u ključalo olovo, sumpor i smolu.
- Uprkos svemu, Vit je ostajao nepovređen, a božanska intervencija je poništavala svaki pokušaj da se njegovo telo uništi.
- Jednom prilikom, našalio se da mu samo još sapun nedostaje u tom “kupatilu”, pokazujući neverovatnu duhovnu snagu i humor.
Zajedno sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit je bio mučen i obešen, ali su čudesno preživeli i potom uzdignuti kao sveci. Njihovo stradanje i uznesenje u nebeski svet beleži se na dan 15. (po novom kalendaru 28.) juna, što će kasnije postati Vidovdan.
U srpskoj tradiciji, 28. jun dobija još dublje značenje, jer je to i datum Kosovske bitke iz 1389. godine. Tog dana Srbi ne obeležavaju samo uspomenu na svetog Vita, već i veliki istorijski i nacionalni trenutak. Vidovdan postaje dan proricanja, sećanja i simboličkog obnavljanja zajedničke istorije.
- Na Vidovdan se priziva uspomena na junaštvo, žrtvu i viziju.
- Smatra se danom kada se može predvideti budućnost i doneti sudbinski važni zaključci.
Hrišćanska crkva na zapadu poistovećuje ovaj dan sa prorokom Amosom, prorokom iz 8. veka p.n.e. koji je pozivao na moralnu budnost i borbu protiv idolopoklonstva. Međutim, u srpskom narodnom sećanju, Vit je ostao snažno prisutan upravo kroz taj spoj božanske svetlosti i narodne snage, iako nikada nije zvanično uključen u kalendar srpskih svetaca.
Relikvije svetog Vita, nakon njegove smrti, čuvane su kroz vekove – od Pariza, preko Korveja u Vestfaliji, pa sve do Praga, gde se danas nalaze. Ovaj kontinuitet štovanja svetog Vita pokazuje koliko je njegov kult bio snažan, uprkos crkvenim pokušajima da se potisne njegovo pagansko poreklo.
- Ime Vid povezuje se sa slovenskom reči za videti, znati, što dodatno ističe njegovu proročku ulogu.
- Kao bog svetlosti, rata i obilja, Svetovid je bio štovan širom slovenskog sveta, o čemu svedoče hronike iz 12. veka i zapisi crkvenih pisaca poput Helmolda i Saksa Gramatikusa.
Paganski hramovi i kipovi Svetovida su uništavani u pokušaju da se zatru tragovi staroverja, ali se njegovo ime neprekidno vraćalo kroz usmena predanja, običaje i narodne pesme. Lik božanstva Vida pretočen je u junačke pesme o Strahinji Banu i Milošu Obiliću, koji u sebi nose odlike borca, proroka i zaštitnika naroda.
Narodni običaji vezani za Vidovdan svedoče o njegovom simboličkom značaju:
- Uoči praznika pale se vatre koje mladi preskaču uz reči “U ime Boga i svetog Vida”, što je čin pročišćenja i osnaženja.
- Biljka vidovčica, poznata kao vidova trava, bere se tog dana i stavlja pod jastuk radi proricanja ljubavi, zdravlja i sudbine.
- Ljudi se umivaju vodom u kojoj je potopljena vidovčica, verujući da to donosi jasnovidost i uspeh u ručnim veštinama.
- Semenje i odeća iznose se na sunce i vetar da bi se obezbedila plodna letina i zaštita doma.
Vid tako postaje veza između duhovnog i svetovnog, između herojske prošlosti i proročke budućnosti. Pesnici poput Laze Kostića u njemu prepoznaju simbol junačke svetlosti i inspiracije, dok srpski mitolozi, poput Veselina Čajkanovića, povezuju Vida sa Dajbogom, bogom podzemlja i ratničkog otelotvorenja.
Na Vidovdan se, osim molitve, priređuju zajednička sećanja na pale junake. Srbi dele jelo i piće za duše poginulih iz ratova od 1912. do 1918. godine. Narodne priče o tome da na Kosovo “vode poteku crvene kao krv” dodatno osnažuju svetost i duboku tugu ovog dana.
Na kraju, priča o Vitu, o starom božanstvu Vidu i o Vidovdanu nije samo istorijski ili mitološki narativ. Ona je živa, simbolična veza između paganskog i hrišćanskog identiteta, između svetlosti i borbe, između znanja i vere. Kroz vekove, Vid ostaje simbol duhovne oštrine, narodne snage i svetlosti koja se ne gasi.
