Na internetu se svakodnevnomogu pročitati razne teme a jedna od njih jesu i poznate ličnosti, tačnije teme povezane sa njihovim djetinjstvom.
U eri digitalne povezanosti, društvene mreže postale su mesto gde se ljudi ne samo izražavaju već i povezuju kroz zajedničke uspomene. Posebno se istaknuo jedan trend – deljenje fotografija iz detinjstva, koji je u jednom trenutku osvojio gotovo sve korisnike interneta. Ovaj nostalgični fenomen nije zaobišao ni javne ličnosti. Mnogi poznati, od glumaca do pevača, podelili su svoje najranije slike, vraćajući se kroz vreme i otkrivajući javnosti svoju nežniju, ranjiviju stranu.
Jedna takva fotografija izazvala je posebnu pažnju – na njoj je kao dete prikazan jedan od najcenjenijih izvođača narodne muzike s prostora bivše Jugoslavije, čije pesme decenijama diraju srca publike. Reč je, naravno, o Halidu Bešliću, umetniku čija je karijera oblikovala generacije, a čiji se privatni život odlikuje skromnošću, posvećenošću i dubokim emocijama.
Kada je Bešlić objavio fotografiju iz detinjstva uz kratak opis “Bilo jednom kad sam ja…”, mnogi su se zatekli u toplom i iskrenom trenutku sećanja. Ta slika nije bila samo prikaz deteta iz prošlosti, već simbol jednog putovanja – od dečaka iz skromne sredine do legende narodne muzike. Mnogi su se poistovetili s njim, jer iza svakog uspeha stoje nevidljive godine borbe, ljubavi, tuge i istrajnosti.
Uprkos slavi i popularnosti, Halid nikada nije izgubio iz vida ono što je za njega najvažnije – porodicu. Još od 1979. godine, kada je započeo svoju muzičku karijeru, njegova životna saputnica, Sejda, bila je uz njega. U vreme kada su se upoznali, radila je u fabrici čokolade, ali je ubrzo napustila posao kako bi se u potpunosti posvetila porodici. Halid to nikada nije zaboravio i često ističe da je upravo Sejda stub njihove kuće, osoba koja drži sve na okupu.
Zajedno su izgradili dom, odgajali sina Dina, dočekali snahu Mahiru i s radošću zagrlili svoje unučiće – Lamiju i Belmina Kana. Njihova ljubav i poverenje predstavljaju retkost u današnjem svetu, a Halid otvoreno kaže: „Samo nas smrt može rastaviti.“
Još u ranoj mladosti, Halid je pokazivao interesovanje za muziku. U osnovnoj školi bio je aktivan član kulturno-umetničkog društva „Zijo Dizdarević“, gde je počeo da gradi temelje svog umetničkog izražavanja. To iskustvo mu je omogućilo da razvije osećaj za interpretaciju i kontakt s publikom, koji će kasnije postati zaštitni znak njegove karijere.
Svoj prvi veliki korak u profesionalnom svetu muzike napravio je 1979. godine, kada je objavio pesmu „Grešnica“, koja je odmah naišla na odličan prijem kod publike. Te iste godine započela je i njegova životna priča sa Sejdom, što će postati paralelna nit kroz njegov umetnički i privatni razvoj.
Halid Bešlić nije bio samo muzičar koji peva u studiju i na koncertima. Njegove pesme postale su deo filmske umetnosti, jer su nosile emocije koje nadilaze reči. Godine 2004. izveo je pesmu „Malo je, malo dana“, koju je komponovao Saša Lošić, u okviru filma reditelja Pjera Žalice. Ta pesma bila je više od zvučne podloge – bila je emotivni most koji je povezao likove i publiku.
Još jedno značajno filmsko pojavljivanje imala je njegova pesma „U meni jesen je“, koja se pojavila u filmu Ognjena Sviličića, dodatno učvrstivši Halidovu poziciju kao umetnika čiji rad prevazilazi muzičke žanrove. Takođe, obradio je pesmu „Put putuje moj jaran“ za film „Karaula“, potvrdivši svoju spremnost da eksperimentiše i doprinosi širem kulturnom pejzažu regiona.
Posebno dirljiva strana Halidove ličnosti dolazi do izražaja kada govori o svojoj majci. Nakon njene smrti, prestao je da izvodi pesmu koju je ranije često pevao. Kako sam kaže, emocije su bile preteške, a svaka nota bi ga vratila u trenutke tuge. Iako publika često traži pesme koje izazivaju suze, Halid priznaje da neke pesme jednostavno ne može više izvesti, jer bi slomile tišinu koju je jedva uspeo sačuvati.
Priča o Halidu Bešliću je više od biografije poznatog pevača. To je priča o čoveku koji je ostao dosledan sebi, koji nikada nije dozvolio da ga slava promeni, i koji je uspeo da održi svoje vrednosti kroz sve izazove života.
U vremenu kada je lako izgubiti autentičnost, Halid predstavlja retku pojavu u muzičkom svetu – umetnika koji živi ono što peva. Njegove pesme nisu puki hitovi – one su fragmenti njegove duše, spoj tuge, ljubavi, nostalgije i mudrosti.
Fotografija iz detinjstva koju je podelio na društvenim mrežama podsetnik je da iza svakog velikog čoveka stoji dete koje je sanjalo, volelo i verovalo. Halid Bešlić je jedno od te dece – dete koje je odraslo, ali nikada nije zaboravilo ko je i odakle dolazi.
Njegova ostavština ne meri se samo u broju prodatih albuma i koncertnih sala – već u pesmama koje su ostale sa nama u trenucima kada su nam reči bile nedovoljne.
