Kada govorimo o najplznatijim pravoslavnim svetilištima onda moramo spomenuti Manastir Ostrog koji je jedan od većih na cijelom Balkanu. Nalazi se u stjenama Ostrološke grede između Podgorice i Nikšića.
Manastir Ostrog, posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, vekovima se smatra mestom posebne Božije blagodati. Njegova vrata otvorena su za sve, bez obzira na veru ili poreklo. Hiljade vernika dolaze ovde tražeći utehu, nadu i isceljenje, a svedočanstva o čudesnim ozdravljenjima samo potvrđuju njegovu svetost.
Jedna od onih koji su pronašli svoje čudo jeste Gordana, žena koja je dugo nosila teret bolesti i neizvesnosti. Lekari su davali različite dijagnoze, ali olakšanja nije bilo. Osećala je da je izgubila i telo i duh, pa je odluku da krene na pokloničko putovanje doživela kao poslednji izlaz – ali i kao put kojim ju je, kako danas veruje, povela ruka Božija.
Sam uspon do manastira Gordana je doživela kao simboličan put u sopstvenu unutrašnjost. Kada je prvi put ugledala beli manastir uklesan u stenu, srce joj je zaigralo. Ni fotografije, ni priče drugih nisu mogle preneti osećaj smirenosti koji ju je obuzeo.
Već tog dana posvetila se molitvi i tišini. Oko nje su bili ljudi svih godina, sa različitim mukama – jedni sa malom decom, drugi oslonjeni na štake, treći u tišini. Svi sa istim ciljem: da dotaknu snagu Svetog Vasilija. Te večeri, sedeći ispred gornjeg manastira, osetila je neobjašnjivu toplinu i potekle su joj suze – ne od bola, već od olakšanja duše.
Drugog dana prisustvovala je liturgiji. Čekajući da priđe moštima, u sebi je osećala strah i nadu. Kada je spustila čelo na kovčeg, srce joj je snažno zakucalo, a kroz telo se proširila neobična snaga. U tom trenutku začula je u sebi misao:
- „Nisi sama. Nikada nisi bila.“
Nije bila sigurna da li je to bio njen unutrašnji glas ili Božija poruka, ali znala je da se u njoj dogodila duboka promena.
Trećeg dana probudila se sa osećajem lakoće kakvu nije osetila godinama. Hronični bol u kičmi, zbog kog je jedva ustajala iz kreveta, potpuno je nestao. Kada se bez problema spustila niz stepenice manastira, shvatila je da to nije iluzija – već čudo.
Nije to bilo samo ozdravljenje tela, već ispunjenje srca mirom i snagom za kojima je tragala celog života.
Po povratku, ljudi su primećivali promenu. Neki su reagovali sa nevericom, drugi sa oduševljenjem. Gordana, međutim, nije osećala potrebu da ikome dokazuje bilo šta. Znala je da je njen susret sa čudom bio ličan i neponovljiv.
Danas njen život izgleda drugačije:
- svaki dan započinje molitvom i zahvalnošću,
- svesna je da je pronašla ono što je najviše tražila – unutrašnji mir,
- uverena je da se čuda dešavaju onima koji otvore srce i veruju.
Gordanina priča je samo jedna u nizu. Na Ostrog dolaze ljudi sa tugom, bolom i bolestima, a odlaze sa verom i spokojem. Ova svetinja ostaje kroz vekove simbol nade, isceljenja i duhovnog preobražaja – mesta gde se ne ozdravljuje samo telo, već i duša.
