Danas smo odlučili pisati o Harisu Džinoviću koji je poznati pjevač i koji je došao u centar pažnje svih medija prije nekog vremena kada se rastavio sa svojom suprugom Melinom.
Njegov glas, snažan, emotivan i prepoznatljiv, oblikovao je ceo muzički prostor bivše Jugoslavije. Haris Džinović je svojim specifičnim stilom pevanja učinio da pesme poput „I tebe sam sit kafano“ i „Pusti me da živim“ postanu deo svakog slavlja, kafane i koncerta. Te melodije nisu samo numere koje se pevaju – one su postale deo kolektivnog identiteta i kulture, povezale su ljude različitih vera, jezika i nacija. Upravo zato se Haris smatra simbolom univerzalne umetnosti, umetnika koji ne pripada jednom narodu, već svima.
Uprkos bogatoj karijeri, jedno pitanje ga je dugo pratilo – kako se on nacionalno izjašnjava. Da li sebe vidi kao Bošnjaka, Srbina ili nešto treće? Kada mu je nedavno novinar postavio to direktno pitanje, očekivao je možda diplomatski odgovor. Međutim, Haris je reagovao smireno i sa osmehom. Njegove reči bile su jasne: „Ja sam Haris Džinović. Nikada nisam delio ljude po nacijama i nikada neću. Važno je kakav si čovek, a ne šta piše u tvojoj ličnoj karti.“
Ovaj odgovor je odjeknuo daleko snažnije nego što se pretpostavljalo.
- Mnogi su ga podržali, ističući da upravo takav stav regionu danas najviše treba.
- Na društvenim mrežama su se pojavile poruke poput: „Budimo ljudi pre svega“ i „Muzika je jezik ljubavi“.
- Fanovi su ga hvalili zbog hrabrosti da izgovori ono što mnogi osećaju, ali retko kažu naglas.
Naravno, bilo je i kritičara. Pojedini su smatrali da se Džinović „sakriva“ iza univerzalnih poruka kako bi izbegao da zauzme jasnu nacionalnu stranu. Neki su tvrdili da umetnici njegovog kalibra imaju obavezu da jasno pokažu pripadnost. Ali Haris je ostao dosledan. „Moj identitet je moja stvar, a muzika pripada svima“, odgovorio je, naglašavajući da nije političar i da njegova uloga nije da deli ljude, već da ih spaja.
Njegova karijera u potpunosti potvrđuje te reči. Publika u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Podgorici jednako peva njegove pesme, koncerti su redovno rasprodati, a publika je raznolika, sastavljena od svih nacija i generacija. Za Harisa, muzika nikada nije poznavala granice, već je uvek bila zajednički jezik emocija. Njegov odgovor o nacionalnom identitetu bio je prirodan nastavak onoga što je godinama gradio – sliku umetnika čija umetnost pripada svima.
Možda se upravo u toj jednostavnosti krije tajna njegove dugovečnosti i popularnosti. Dok su se mnogi pevači tokom godina trudili da postanu glas jedne nacije ili simbola jednog vremena, Haris je odabrao drugačiji put: da ostane čovek, umetnik koji ne nosi zastave već emocije i melodije. Ta odluka učinila ga je bliskim ljudima svih opredeljenja.
- Njegove pesme pevaju i stariji i mlađi.
- Njegovi koncerti okupljaju ljude različitih nacija.
- Njegova umetnost prevazilazi politiku i dnevne podele.
U vremenu kada su razlike i podele često glasnije od zajedništva, njegov stav došao je kao osveženje. Umesto da gradi zidove, Haris je odlučio da gradi mostove. Nije ulazio u rasprave, niti se nadmetao u nacionalnim definicijama. Jednom rečenicom je dao odgovor koji će se dugo pamtiti: „Ja sam Haris Džinović, a muzika je moja jedina nacija.“
Ta rečenica u sebi sadrži suštinu svega što je tokom života pevao – da su ljubav, ljudskost i iskrenost vrednosti koje nas povezuju mnogo jače nego bilo koja granica ili dokument.
Njegova priča pokazuje da prava umetnost ne traži priznanje kroz nacionalne oznake, već kroz sposobnost da probudi emocije i poveže ljude. Haris Džinović svojim životom i muzikom potvrđuje da je ljubav prema pesmi i univerzalna poruka ono što ostaje trajno i što će nastaviti da inspiriše generacije koje dolaze.
