Iz osvete sam zavela muža najbolje prijateljice: U početku je sve bilo bajkovito, a onda je usledio lom – ono što mi je priredio nikad mu neću oprostti

Priče koje u sebi nose kombinaciju osvete, emocija, povređenog ponosa i pogrešnih izbora obično se završavaju na način koji niko u početku ne očekuje. Tako je svoju priču započela i žena koja je priznala da je, vođena povređenošću i osećajem izdaje, učinila nešto za šta je verovala da će joj doneti zadovoljstvo ili makar osećaj ravnoteže: zavela je muža svoje najbolje prijateljice.

Iako je na početku sve izgledalo kao mala pobeda u ličnoj borbi, preokret koji je usledio bio je toliko bolan da ga, kako kaže, neće zaboraviti nikada.

Sve je počelo daleko pre same osvete. Kada opisuje svoje prijateljstvo, kaže da je bilo intenzivno, blisko, skoro sestrinsko. Ona i njena najbolja prijateljica delile su tajne, pratile jedna drugu kroz uspone i padove, slavile rođendane, prepričavale ljubavne probleme. Upravo zato je izdaja koja je usledila bila toliko teška da se činilo da joj je život stao.

Kada je saznala da je prijateljica govorila ružne stvari iza njenih leđa, omalovažavala je na poslu, izmišljala priče da bi se dodvorila drugima i predstavljala je kao lošu osobu, bila je slomljena. Ne zbog tračeva, već zato što joj je tuđe mišljenje prijateljice više značilo od svega.

U tom trenutku u njoj se probudio osećaj koji je opisala kao mešavinu bola i besa. Htela je da vrati, ne da bi nanela fizičku bol, već da bi povratila osećaj vrednosti koji je izgubila.

I tako se rodila ideja koja je, kako danas priznaje, bila najpogrešnija odluka njenog života: zavesti muža prijateljice.

Na početku, sve je izgledalo skoro kao scenario iz filma. Muškarac je bio pažljiv, galantan, delovao je kao neko ko razume njenu povredu. U njemu je videla ne samo način da se osveti, već i nekoga ko pokazuje ono što joj je nedostajalo – brižnost, pažnju i potvrdu. I ona sama priznaje da je to bila iluzija, ali u početku nije želela da veruje u to.

Kako opisuje, njihovi prvi susreti bili su ispunjeni razgovorima koji su joj prijali, osećajem moći koji dotad nije doživela i osećajem tajne koja joj je hranila sujetu. Iako se u dubini duše borila sa moralnim dilemama, sve je potisnula. Ubedila je sebe da je on taj koji je prišao, da je prijateljica prva povredila i da, na kraju krajeva, „nije ona odgovorna za tuđi brak“.

U tom periodu, kaže da se osećala kao da živi u dva paralelna sveta: spolja je bila smirena, a iznutra uzburkana emocijama, adrenalinom i euforijom. Sve dok u jednom trenutku odnos nije počeo da se menja.

Priznaje da je prve znakove trebalo da prepozna ranije: njegova povremena hladnoća, izgovori kada je trebalo da se vide, poruke koje stižu neredovno. Međutim, pošto je bila zaslepljena osećajem da je „pobedila“, zanemarivala je signale.

Kako vreme prolazi, sve se menja. On postaje distanciran, neodgovoran, nepredvidljiv. Počinje da joj se javlja samo kada njemu odgovara. Iz osobe koja je delovala kao neko ko je spreman da je razume i podrži, pretvara se u nekoga ko koristi situaciju samo za svoju korist.

Tada shvata nešto što je, kako kaže, najveći životni šamar:
on nikada nije ni pomislio da ostavi svoju ženu, niti da napravi korak u kom bi pokazao odgovornost prema njoj. Za njega je sve bilo samo prolazna zabava, a ona je bila samo povređena osoba kojoj se mogao približiti jer je to bilo lako.

U jednom trenutku, kada mu je zatražila da definišu njihov odnos ili bar iskreno razgovaraju o tome kuda sve vodi, usledio je trenutak koji joj je slomio sve iluzije. Reči koje je izgovorio ostale su joj urezane:

„Nisi ti žena za mene. Bila si mi uteha, ništa više.“

Te reči, kaže, bolele su više od svega što je doživela od svoje prijateljice.
U tom trenutku shvatila je:

• da je pogrešila u izboru načina osvete

• da je povredila sebe mnogo više nego drugoga

• da je upala u situaciju u kojoj je izgubila dostojanstvo

• da je bila iskorišćena na najpodmukliji mogući način

• da je pokušaj da se leči povreda doveo samo do novih rana

Najbolnije od svega bilo je to što je shvatila da je dopustila da neko manipuliše njenim emocijama u trenutku kada je bila ranjiva. Sada, kada pogleda unazad, kaže da mu nikada neće oprostiti ne zato što je bio neveran, već zato što ju je svestan njene slabosti iskoristio.

U svojim razmišljanjima navodi tri velike lekcije koje je naučila:

1. Osveta nikada ne donosi mir
   Može na trenutak da izgleda kao olakšanje, ali povratni udarac je gotovo uvek teži od početne povrede.

2. Ljudi koji su spremni da varaju već imaju loše karakterne osobine
   Očekivati od takve osobe iskrenost ili odanost je iluzija.

3. Vrednost prijateljstva ne meri se brojem godina, već iskrenošću
   Njena prijateljica ju je povredila ogovaranjem, ali ona je zauzvrat povredila sebe mnogo dublje.

Danas, kada priča svoju priču, ne pokušava da se opravda. Priznaje da nije ponosna na ono što je uradila. Ali isto tako tvrdi da nikada neće oprostiti muškarcu koji je, kako kaže, iskoristio njenu ranjivost i ostavio je onda kada ju je najviše uvukao u emotivni vrtlog.

Ono što najviše naglašava jeste promena koja se u njoj dogodila nakon svega. Njena slika o ljudima se promenila, ali i slika o sebi. Naučila je koliko je opasno kada povređene emocije preuzmu kontrolu nad razumom. Naučila je da je najgora osveta ona koja se okrene protiv onoga ko je sprovodi.

U zaključku, ona kaže da je danas pažljivija, mudrija i opreznija u odnosima. Ne traga više za osvetom, niti za tuđim priznanjem. Najvažnije joj je da povrati samopoštovanje koje je izgubila u toku cele situacije.

Iako sve ne može da izbriše, jedno zna sigurno:
nikada više neće dozvoliti da je nečija izdaja odvede u sopstvenu propast.