U današnjoj priči otvara se tema koja je, iako često prikrivena porodičnim zidovima i prećutnim pravilima, izuzetno važna – pitanje nasledstva i nepravde koja i dalje prečesto pogađa žene u tradicionalnim zajednicama. Iako zakon jasno govori da su svi naslednici jednaki, stvarnost mnogih porodica pokazuje da duboko ukorenjena verovanja i patrijarhalne norme i dalje upravljaju odlukama vezanim za porodičnu imovinu. Posebno na Balkanu i u manjim sredinama i dalje je prisutna ideja da sin nasleđuje sve, dok se ćerka u startu otpisuje kao neko ko je „otišao u tuđu kuću“.
Ta uverenja opstaju uprkos modernizaciji, pa se tako nepravda prenosi s generacije na generaciju. Sve više žena počinje da podiže glas protiv takve prakse, ali još uvek postoje oni koji smatraju da ženi ne pripada ništa osim onoga što donese u miraz ili onoga što dobije udajom. Jedna od žena koja je odlučila da javno progovori o svom iskustvu jeste Jadranka Janković, čija je priča izazvala snažne reakcije javnosti.
Nakon smrti svojih roditelja, Jadranka je od celog porodičnog bogatstva dobila samo dve saksije. Dok je njen brat naslijedio sve – kuće, zemljište, vikendicu i imanja – ona je ostala bez ikakvog stvarnog materijalnog dela. Ali ono što ju je bolelo više od toga bili su reči koje su je pratile kroz detinjstvo i mladost, poruke koje su je učile da joj ne pripada ništa samo zato što je žensko.
U svojoj ispovesti ona se priseća reči oca i dede koji su joj govorili da je „udata žena“ i da zato treba da se oslanja na imovinu muža, a ne na porodično nasledstvo. Čak joj je i majka, nakon smrti oca, savetovala da se ne meša i da ne uzima ništa, uz obrazloženje da već ima stan – iako je taj stan pripadao suprugu, ne njoj. Odrasla je u Beogradu, u gradu gde bi se očekivalo da će takva razmišljanja biti prevaziđena, ali duboko ukorenjena tradicija našla je način da opstane.
Njena priča postaje još teža kada opisuje razgovor sa svojim bratom. Kada mu je rekla da želi svoj deo nasledstva, njegov odgovor nije bio argument, već ultimatum: „Ako to uradiš, znaj da više nemaš brata.“ Njena reakcija bila je podjednako snažna – iako bolna: „Onda završavamo priču. Ostavljam ti sve. I ti više nemaš sestru.“
Tako je brat nasledio tri kuće, vikendicu, plac i imanje, dok je Jadranka dobila samo dve saksije. Ipak, ona ih čuva kao simbol, nosi ih sa sobom kad god se seli, jer su jedini materijalni trag koji je ostao iz doma u kojem je odrasla.
Kada je svoju priču podelila na društvenim mrežama, reakcije su bile burne. Ljudi su se čudili najviše roditeljima, ne bratu – jer kako su oni, kao odrasli ljudi koji su trebali da štite oba deteta jednako, mogli da dozvole da se stvori takva nepravda? Jedan korisnik je
napisao: „Majku i oca niko ne pominje? Oni su ga naučili da je on jedini bitan.“
Drugi su smatrali da su roditelji izbegli da donesu jasnu odluku kako se ne bi zamerili deci, što je dovelo do toga da jači – tradicionalno sin – uzme sve.
Ono što pravnici naglašavaju jeste da zakon o nasleđivanju ne pravi razliku po polu. Ali u realnosti mnoge žene, pod pritiskom porodice, kulturnih očekivanja i osećaja „dužnosti“, potpisuju dokumente o odricanju od nasledstva. Taj potpis je najopasniji deo – jednom kad se žena odrekne svog dela, ona ga više nikada ne može potraživati, čak ni kada život pokaže da joj je taj deo neophodan.
Advokat Miloš Radulac objašnjava da su ti obrasci ponašanja ostatak nekadašnjeg sistema. Nekada je bilo normalno da sin ostane u porodičnoj kući i brine o imanju, dok je žensko dete odlazilo u muževu kuću i time navodno bilo „zbrinuto“. Iako zakon danas više ne podržava takvu logiku, društvene norme u mnogim delovima Balkana i dalje je održavaju.
Društveni pritisak je često toliko jak da žene same potpisuju odricanje, misleći da tako postupaju ispravno ili da će izbeći porodične svađe. Ono što većina ne zna jeste da takvim potpisom ne gube samo imovinu, već i prava na potencijalnu socijalnu pomoć u budućnosti. Kako jedna korisnica piše: „Ako se žena jednom odrekne nasledstva, smatra se da je imala, pa se odrekla – i onda više ne može da traži socijalnu pomoć. Po sistemu: ako si mogla da daš, nisi ugrožena.“
To je jedna od najporaznijih posledica nepromišljenog potpisivanja dokumenata.
Komentatori su posebno isticali da ovaj problem nije pojedinačan, već sistemski. U mnogim selima i manjim gradovima još uvek se podrazumeva da ćerka prilikom udaje dobija nameštaj, ponekad i nešto novca, i da se smatra da je time „nagrađena“, pa joj ništa više ne pripada. Taj mentalitet održava neravnopravnost koja se uprkos zakonskim pravilima i dalje prenosi sa generacije na generaciju.
Advokat Radulac ističe da se promene događaju, ali veoma sporo. Emancipacija i obrazovanje pomažu da se žene sve češće bore za svoje pravo, posebno u većim gradovima, ali u manjim sredinama patrijarhat je i dalje deo svakodnevice.
Jadrankina priča zato nosi simboličnu težinu. Dve saksije koje je dobila postale su metafora onoga što mnoge žene dobiju umesto ravnopravnosti – sitnicu, uspomenu, trag da su nekada negde pripadale. Njene reči odzvanjaju kao tiha, ali snažna optužba: „To mi je nasledstvo od majke.“
U njima je skoncentrisana tuga mnogih generacija žena koje su naučene da ćute, da prećute uvredu, da ne remete porodični mir.
Ali ova priča ne govori samo o tuzi. Ona govori i o buđenju. Sve veći broj žena shvata da nasledstvo nije samo pitanje materijalnog dobra. Ono predstavlja i:
– poštovanje,
– priznanje,
– dostojanstvo,
– jednakost u porodici,
– emocionalnu potvrdu da su jednako vredne kao i sinovi.
Kada se ženi kaže da nema pravo na porodično nasledstvo, poruka nije samo finansijska – to je poruka o njenoj vrednosti kao osobe. Zato je Jadrankina odluka da podeli svoju priču postala važan korak u borbi protiv tih skrivenih normi.
Na kraju, njena ispovest ne završava rezignacijom. Ona završava poukom: da dostojanstvo nema cenu, da prava ne treba tražiti zbog imovine, već zbog jednakosti i istine. Društvo će se menjati tek kada se svaka žena ohrabri da kaže ne nepravdi i da sebi. A prve reči te promene počinju onda kada se prekine tišina – jer tišina nikada ne bi smela da bude nasledstvo.
