Kada spomenemo ime Jovan Dučić, možemo se složiti da je on jedan od najpoznatijih sprskih pjesnika i diplomata. Iako se nije za života ženio, kroz život je prolazio kao veliki zavodnik.
Iako je Jovan Dučić bio pesnik koji je najnežnije i najuzvišenije emocije pretočio u stihove, njegov privatni život bio je sve samo ne stabilna ljubavna priča. Čovek koji je u svojoj poeziji opevao ideale duhovne lepote i ljubavi, u stvarnosti je nosio emocionalne ožiljke, tajne i nedovršene odnose.
Dučićev život bio je obeležen jakim strastima, unutrašnjim dilemama i neskladom između osećanja i stvarnosti. Iako nikada nije stao pred oltar, i iako je izbegavao bračne obaveze, njegov život bio je prožet snažnim vezama sa ženama koje su oblikovale i njegovu umetnost i njegovu dušu.
Među najranijim i najsnažnijim emocijama koje su ostavile neizbrisiv trag u Dučićevoj duši bila je ljubav prema Magdaleni Živanović, ćerki uglednog trgovca iz Bijeljine. Njihovo upoznavanje na Svetosavskoj akademiji postalo je početak priče koja će u narodu zaživeti kao „bijeljinski Romeo i Julija“.
Pod Dučićevim uticajem, Magdalena je počela da piše poeziju, čime je postala prva pesnikinja iz Bijeljine, ali ni umetnički zanos nije uspeo da premosti društvene barijere koje su ih razdvajale. Magdalenin otac nije odobravao njihovu ljubav, smatrajući Dučića neprimerenim izborom.
Uprkos veridbi iz 1893. godine, njihova veza je prekinuta pod pritiskom klasnih razlika.
Dučić je tada napustio grad, preselivši se u Mostar, ali je nastavio da joj piše – u pismima ju je nazivao „rajem u grudima“ i „nebeskom srećom“. Magdalena je ostala njegovo prvo nadahnuće, što svedoči i natpis na njenom grobu.
Tokom boravka u Švajcarskoj, pesnik započinje odnos sa gospođicom Fogel, ženom o kojoj se malo zna, ali čiji će lik obeležiti jedno od najkontroverznijih poglavlja u njegovom životu. Godine 1925., ona rađa sina, Žana Aleksandra, a javnost biva šokirana činjenicom da je biološki otac upravo Dučić.
Međutim, pesnik nije želeo da prizna očinstvo, što je bacilo senku na njegov ugled. Iako su dokazi potvrđeni, nikada nije učestvovao u životu deteta.
Njegovo ćutanje i distanca dodatno su naglasili sliku čoveka koji beži od emocionalne odgovornosti.
Još jedan buran i skandalozan odnos dogodio se sa glumicom Jovankom Jovanović, koja je u trenutku početka afere bila udata za inženjera Tanasija Todorovića. Njihova tajna veza iznedrila je niz neprijatnosti, naročito kada je Dučić na rođendanu njenog sina napravio neumesnu šalu – rekavši da dečak „liči na oca“, što je dodatno produbilo sumnje o njegovoj ulozi u životu te žene.
Jovanka je pobegla sa Dučićem u Sofiju, što je izazvalo diplomatski skandal i ozbiljno narušilo njegovu karijeru. Njihov sin, Jovica, postao je glumac, ali nažalost, tragično je skončao samoubistvom – rana koju je pesnik nosio duboko u sebi.
Zanimljiv segment Dučićeve emocionalne biografije vezan je i za njegov odnos sa Aleksom Šantićem. Naime, Dučić se zaljubio u devojku koju je Šantić već bio verio. Kada je pesnik saznao za Dučićeva osećanja, povukao se, pokazavši veličinu karaktera.
Iako prijateljstvo nije nestalo, nikada više nije bilo isto.
Taj gest govori o kompleksnosti odnosa između dva umetnika – prijateljstva prekinutog tišinom, ali nikada izbrisanog iz sećanja.
Uprkos tome što je slavio ljubav u stihovima, u stvarnosti je Jovan Dučić izbegavao trajne emotivne veze. Njegova intima bila je puna strasti, ali bez stabilnosti; puna lirike, ali bez sigurnosti. Iako okružen ženama, nikada nije pronašao onu jednu koja bi ga vezala do kraja.
Njegov život ostaje svedočanstvo o raskoraku između umetničkog ideala i životne stvarnosti. Niti jedna žena nije bila njegova stalna saputnica, ali mnoge su bile muze, junakinje u stihovima, senke u duši i pokretači u inspiraciji.
Njegova poezija postala je hram u koji su ušle sve one koje je voleo, ali nijedna nije ostala zauvek.
Bio je čovek velikih dela i dubokih nesigurnosti, pesnik nežnosti, ali i sumnji, ljubavnik bez doma, ali s punim srcem priče. Njegovo stvaralaštvo i danas živi ne samo kao umetnost, već kao zagonetka o tome koliko čovek može da voli i koliko se istovremeno može plašiti te ljubavi.
U svetu Dučića, reči su bile sigurnije od dodira, a pesme postojanije od ljudi. I tako je otišao – bez bračne pratilje, ali okružen večnim ženama u svojim stihovima, ostavivši iza sebe pitanje koje još odzvanja:
Da li je ikada voleo stvarno – ili je voleo samo kroz poeziju?
