Danas smo odlučili pisati o neobičnoj ali u istu ruku dirljivoj životnoj priči koja potvrđuje koliko je ljubav jaka, a o čemu se radi pročitajte u nastavku.
U svetu prepunom podele, gde se razlike često ističu više nego sličnosti, priče poput one o Časlavu i Leonori Todić postaju dragocene svetiljke nade. Njihov brak nije ispunjen luksuzom ni glamuroznim trenucima, ali jeste temeljen na međusobnom poštovanju, dubokom razumevanju i svakodnevnom trudu da se sačuva dostojanstvo u teškim okolnostima.
Reč je o mešovitom braku – on je Srbin, ona Albanka, i njihova zajednica traje više od deset godina. Njihova priča nije senzacionalistička, već tiha i istinita – odraz jednog života u kome ljubav prevazilazi prepreke koje društvo često postavlja. I dok društveni i politički konteksti pokušavaju da ih svrstaju u kategorije, oni su odabrali da budu – ljudi koji vole.
Put do zajedničkog života Leonore i Časlava počeo je nesvakidašnje. Časlav, u potrazi za partnerkom, čak šest puta putuje u Albaniju – i upravo tamo sreće osobu koja će zauvek promeniti njegov život. Leonora mu je, kako kaže, odmah delovala kao neko poseban. Nije se obazirao na to što dolazi iz druge zemlje, kulture ili vere. Za njega, to nije bilo važno.
„Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije“, rekao je Časlav. „Važno je da se živi pošteno, da se stvara porodica i da se deca podižu u ljubavi.“
Njegovi roditelji su u tom trenutku bili živi, ali nisu imali presudan uticaj. On je odluku doneo samostalno, uveren da je srž braka ljubav i poštovanje, a ne poreklo.
Danas žive u selu Skulanovo, blizu Lipljana, gde je broj domaćinstava pao sa 84 na samo 40. Većinu čine stariji ljudi. U takvom okruženju, njihova mala zajednica deluje kao tiha tvrđava istrajnosti.
Leonora je, napustivši Albaniju i doselivši se u Srbiju, doživela kulturološki šok. Nije govorila srpski jezik, a novo okruženje i običaji delovali su joj strano. Prvih meseci borbe sa jezikom i navikama bili su neizmerno teški. Međutim, uz volju, strpljenje i svakodnevnu komunikaciju, uspela je da savlada osnove i danas se dobro snalazi u svakodnevici.
Jedan od najvećih problema sa kojima se suočila bio je nedostatak ličnih dokumenata. Više od deset godina čeka da dobije ličnu kartu – što joj uskraćuje pravo da se zaposli, kako u srpskim, tako i u kosovskim institucijama. Ova birokratska prepreka stavlja je u veoma nezahvalan položaj.
Uprkos tome, nije odustala. Otvorila je krojačku radionicu, ali posao ne ide najbolje. Njihov mesečni prihod jedva prelazi 250 evra, što je dovoljno samo za osnovne životne troškove. Časlav obavlja razne fizičke poslove, pretežno u poljoprivredi, kako bi doprineo održavanju domaćinstva.
Zanimljivo je da Leonora nikada nije osetila diskriminaciju zbog svog albanskog porekla. Kaže da komšije nisu pokazivale neprijateljstvo niti su se javljali konflikti, što je, s obzirom na tenzije koje su ranije postojale u ovom regionu, veoma značajno.
Vremenom je prihvatila mnoge običaje svoje nove sredine:
- Slavi porodičnu slavu
- Redovno ide u crkvu tokom Božića
- Sprema slavski kolač i pogaču
Promenila je i veru – iz muslimanske tradicije prešla je u pravoslavlje. To je bila njena lična odluka, za koju Časlav kaže da ga je iznenadila. Nije je na to nagovarao niti očekivao da će se to desiti.
„To je bila njena odluka. Ja nisam tražio da promeni veru, niti sam to smatrao važnim. Najvažnije mi je da smo ljudi,“ kaže Časlav.
Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju u skromnim, ali toplim uslovima. Nema raskoši, nema brda poklona tokom praznika, ali ima ono što se ne može kupiti – toplina doma i ljubav roditelja.
- Ognjen ima 9 godina i sanja o novom laptopu i školskom priboru
- Lena, iako mlađa, više voli autiće nego lutke i mašta o tome da jednog dana dobije svoj telefon
Oni odrastaju u realnosti koju mnogi njihovi vršnjaci ne poznaju – u svetu u kom je čak i osnovna oprema luksuz, ali uz roditelje koji im pružaju sve što mogu – pažnju, sigurnost i ljubav.
Priča porodice Todić nije bajka. U njoj nema čarobnih rešenja ni lakih odgovora. Ali upravo zato ona je toliko značajna. To je priča o:
- Ljubavi koja prkosi granicama
- Upornosti u nemogućim uslovima
- Žrtvi iz ljubavi i vere u zajednički život
U svetu koji često više ceni razlike nego sličnosti, brak Časlava i Leonore predstavlja nepokolebljivu posvećenost. Njihova zajednica ne počiva na etničkoj ili verskoj pripadnosti, već na:
- Međusobnom razumevanju
- Uzajamnom poštovanju
- Vernosti životnim vrednostima koje nadilaze nacionalne identitete
Iako žive na margini društva, u siromaštvu i pod administrativnim pritiscima, njihova ljubav ostaje postojana. Njihova deca odrastaju u domu koji možda nema puno stvari, ali ima ono što mnogima nedostaje – istinsku ljudsku toplinu.
U vremenu kada je nacionalna pripadnost često iznad ličnih vrednosti, Todići nas podsećaju da su najvažnije stvari one koje nas spajaju: osmeh, zagrljaj, poštovanje i vera da je moguće živeti zajedno, drugačiji ali jednaki.
Njihova priča zaslužuje da se čuje ne zato što je egzotična, već zato što je – duboko ljudska.
