Kad sam imala deset godina, svaki jutarnji trenutak sa mamom bio je mali, ali poseban ritual. Sedela bih mirno na stolici dok bi ona uzimala četku i pažljivo mi plela kosu. Njene ruke su bile nežne, a opet sigurne, kao da svaka pletenica ima svoju priču. Ipak, vremenom sam primetila nešto čudno. Mama je moju kosu plela samo onda kada je tata bio kod kuće. Kada bi on otputovao, samo bi me pomazila po glavi i rekla: „Možeš danas sama da se počešljaš.“
Naravno, pitala sam je zašto je to tako. Zašto nekad pravi te savršene pletenice, a drugi put kao da zaboravi. Ona bi se osmehnula tihim osmehom koji ništa ne objašnjava i kratko rekla: „Bolje je ovako.“ Nisam shvatala, ali sam naučila da ne insistiram. Deca brzo osete da postoje pitanja na koja odgovori bole.
Prolazile su godine. Odrasla sam, završila školu i počela svoj život. Mama je uvek bila stub našeg doma, tiha, ali snažna. I onda, osamnaest godina kasnije, njen život se iznenada ugasio. Taj trenutak mi je izgledao kao kraj sveta. Tada mi je tata po prvi put otvorio deo svoje priče i priznao ono što je krio celog života. Rekao je da se bori sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OCD). Njegovi dani bili su obeleženi pravilima i obrascima koji su mu određivali život. Sve je imalo svoje mesto i svoj red: kako se postavlja sto, gde stoje stvari u kući, pa čak i kako treba da izgledaju njegova žena i deca.
U tom trenutku, setila sam se svih onih maminh reči – „Bolje je ovako.“ Tek tada sam razumela da je ona pokušavala da me zaštiti. Kada je tata bio prisutan, ona je morala da sledi njegova pravila, pa i u tome kako će izgledati moja kosa. Kada bi on otišao, dopuštala je sebi da diše i puštala mene da živim slobodnije.
- Kuća je imala potpuno drugačiju atmosferu kada tata nije bio tu.
- Mama je izgledala opuštenije, kao da se s nje skinuo nevidljiv teret.
- Nestajala su pravila kojih smo se morali držati.
- Tek kasnije sam shvatila da je to bio njen način da mi pokaže normalan i bezbrižan život.
Tata je priznao da je godinama odlazio na terapije. One su mu pomogle da drži svoj poremećaj donekle pod kontrolom, ali nikada ga nije u potpunosti savladao. Rekao mi je da je mama bila njegova najveća podrška. Njena snaga je bila u tome što je mogla da izdrži njegov svet pravila, a da pritom meni pruži detinjstvo oslobođeno tih tereta.
Dok sam ga slušala, u meni su se mešala suprotna osećanja. S jedne strane, osećala sam iznenađenje i pomalo bol što sam tek sada, kao odrasla žena, saznala ogromnu istinu o sopstvenoj porodici. S druge strane, osetila sam neizmernu zahvalnost prema mami. Shvatila sam da je ona nosila najveći teret sama, ne želeći da meni prenese težinu očeve bolesti.
- Njena tišina bila je zapravo štit.
- Njene reči, kratke i nejasne, bile su poruke pune zaštite.
- Njene ruke, koje su plele moju kosu, pravile su zid između mene i sveta opsesija.
Danas, kada se setim tih pletenica, ne vidim ih samo kao frizure. One su za mene postale simbol ljubavi i žrtve. Mama je svojim tihim osmehom i malim ritualima čuvala moje detinjstvo. Tek kada je otišla, zid koji je gradila nestao je, a ja sam konačno videla istinu. Iza tog zida stajala je ogromna snaga žene koja je odlučila da ćuti i trpi kako bi mene zaštitila.
Tada sam naučila jednu od najvažnijih lekcija u životu: hrabrost nije uvek u tome da sve kažemo naglas. Nekada je prava snaga u tišini, u tome da nosimo teret sami kako bismo drugima olakšali. Moja mama je to činila svakog dana, i sada u potpunosti razumem koliko je bila hrabra.
I dalje teško prihvatam da je nema. Ali sada znam – ona me je sve vreme štitila. Njene pletenice nisu bile samo frizure. Bile su znak pažnje, ljubavi i tihe borbe. Njena tišina bila je moj mir, a njena snaga moja zaštita. Tek sada, odrasla i svesna svega, mogu da kažem da je njen najveći dar bio to što mi je dala detinjstvo oslobođeno tereta koji je ona nosila na svojim plećima.
