Godinama nije govorila o svojoj najvećoj boli – razvodu roditelja koji, zarobljeni u sopstvenim problemima i beskrajnim sukobima, nisu znali da vide nju, njihovo dete. Dok su oni dijelili kuću, vikende, novac i imovinu, niko se nije zapitao gde su završile njene suze, njeni strahovi i detinjstvo koje se svakodnevno lomilo na komade.
Godinama kasnije, kada je postala odrasla, odlučila je da napiše pismo roditeljima – pismo koje nikada nije imala snage izgovoriti kao dete. U njemu je otkrila sve ono što je dugo krila u sebi, svaki osjećaj, svaku neizrečenu misao i bol koja je tiho rasla dok je pokušavala da sačuva oba roditelja u svom srcu.
“Dragi mama i tata,
Danas vam pišem mnogo godina kasnije. Više nisam ona tiha senka koja je stajala u uglu sudnice, ni dete koje se trudilo da ostane na sredini – da vas oboje voli i vidi, a da nikoga ne povredi. Sada pišem kao odrasla osoba koja je predugo ćutala, jer su vaši glasovi nekada bili mnogo glasniji od mog bola.
Sećam se vaših napetih lica preko stola, advokata koji su vam nešto šaputali, dok sam se ja osećala kao predmet rasprave. Vi ste se svađali oko auta, stana, vikenda i nakita, crtali ste granice kao da pripremate ratne karte. A ja sam stajala između tih linija, pokušavajući da se sakrijem, verujući da će, ako budem tiha, neko ipak primetiti da postojim.
Ali niko nije pitao kome pripada moje slomljeno detinjstvo, moje suze skrivene pod jastukom, moje neprospavane noći i ono tiho pitanje koje mi je neprestano odzvanjalo u glavi: “Da li sam ja kriva?”
Vaše reči bile su teške poput kamenja koje je padalo s neba, a ja sam stajala između vas – ponekad kao meta, ponekad kao štit. Naučila sam da budem neprimetna, da brojim dane kao pakete: tri kod mame, četiri kod tate. Vikendi su postali koferi koje sam vukla sa sobom, praznici su bili kompromisi, a rođendani su se pretvarali u neprijatne pregovore. “Kod koga ćeš ove godine slaviti?” pitali ste, kao da se tada slavio vaš raskid, a ne moj život.
Ne pišem vam da bih vas optuživala. Znam da ste i vi tada bili izgubljeni i ranjeni. Samo želim da znate jedno – dete vidi, dete oseća, dete pamti.
Pišem vam jer vas volim. Naučili ste me, svako na svoj način, kako da volim bez potrebe da biram strane. Samo bih volela da ste tada znali: dete se ne deli. Ljubav prema detetu ne sme da se stavlja na papire, a roditeljstvo se ne meri brojem dana u nedelji.
Možda sam tada bila premala da vam kažem sve ovo, ali danas sam dovoljno odrasla da napišem: još uvek sam ista ona devojčica koja je želela da joj ne rasparčate svet.
Vaša ćerka.”
Njena priča je podsetnik da razvod roditelja često lomi detinjstvo i ostavlja tragove koje deca nose u tišini godinama. Deca nisu stvari koje se mogu deliti i premeštati sa jednog mesta na drugo. Njihova osećanja, strahovi i želje zaslužuju da budu prepoznati i uvaženi.
Tek kada roditelji shvate koliko su njihove odluke važne za formiranje detetove budućnosti, dete može da raste kao celovita, srećna osoba. Ova žena, koja je dugo ćutala, pronašla je snagu da svojim rečima zaliječi rane i pošalje poruku koja odzvanja daleko:
“Deca nisu imovina. Ona su bića koja traže ljubav i sigurnost.”
