Dona Ares nas je napustila 2017. godine usljed opake bolesti sa kojom se borila. Borba je bila duga i iscrpljujuća, te kao što smo već naveli na kraju pjevačica nije uspjela da izađe kao pobjednik.
Posebno dirljiva ostala je priča o njenoj majci Ajki Kolaković, koja je na sceni jednog muzičkog takmičenja odlučila da ispuni ćerkinu poslednju želju. To nije bio samo običan nastup, već trenutak u kojem su emocije preplavile publiku i samu majku, ostavljajući snažan pečat svima koji su ga doživeli.
Kada je Ajka izašla na scenu, publika ju je dočekala dugotrajnim aplauzom. U tom aplauzu osjećala se zahvalnost i poštovanje prema ostavštini Done Ares. Suze su tekle niz obraze mnogih prisutnih, a ni majka nije uspela da ih zadrži. Ipak, imala je snage da zapeva, podsećajući sve na ćerkin glas i značaj koji je ostavila muzičkoj sceni.
Voditelj je tada rekao da „nikada niko nije izazvao toliku emociju“, čime je naglasio koliko je Dona bila posebna i koliko je njen odlazak ostavio prazninu. Ajka je, iako vidno potresena, govorila ono što joj je srce diktiralo. „Ona će živeti i kad ja odem, njena dela će ostati. Mi smo svi ovde samo privremeno,“ rekla je, pokazujući koliko je neraskidiva veza majke i ćerke.
Govoreći o gubitku, Ajka je otkrila i njihove zajedničke planove – imale su ideju da snimaju zajedno, da u svom domu stvaraju muziku i da uživaju u tim trenucima. Taj plan ostao je samo uspomena, ali i simbol nedovršene priče koja će zauvek biti deo njihovih života.
- Ona je pričala o bolu gubitka.
- O tome kako je izgledalo ostati bez deteta.
- O tome da su njihovi planovi ostali nedosanjani, ali nikada zaboravljeni.
Dona je bila prepoznata ne samo kao pevačica, već i kao autorka tekstova i muzike. Mnogi su je nazivali simbolom borbe i istrajnosti. Upravo zato je njen odlazak bio tako bolan. Posle gubitka, Ajka je dugo ćutala – njen glas bio je ućutkan tugom i nije imala snage da peva. Tek nakon vremena uspela je da se vrati muzici, jer su je uspomene održavale. To što je ponovo stala pred mikrofon nije bilo obično izvođenje, već čin hrabrosti i dokaz da ljubav majke može da prevaziđe i najveću bol.
U jednom razgovoru Ajka je priznala da vreme ne donosi olakšanje. „Verujte mi, vremenom ne postaje lakše, već samo teže. Ko kaže da vreme leči bol – laže,“ rekla je, naglašavajući da je ono što je održava upravo hrabrost i poruka koju joj je ćerka ostavila. Kada je Dona shvatila da joj se bliži kraj, uputila je porodici poslednju lekciju: „Do poslednjeg trena morate biti jaki i boriti se svakog dana iz početka.“ Upravo ta poruka postala je putokaz ne samo za Ajku, već i za sve koji su je slušali i voleli.
Priče o ljudima poput Done Ares podsećaju da umetnici ostavljaju mnogo više od pesama. Njihova dela su poruke o istrajnosti, hrabrosti i veri u život. Dona je često govorila da umetnost treba da bude utočište, a njene pesme danas su upravo to – utočište za one koji traže snagu u trenucima bola i gubitka.
Ajka je priznala da spolja deluje kao snažna žena, ali da je zapravo veliki emotivac. Prošla je, kako kaže, kroz sve oblike tuge i izgubila ono najdragocenije – dete. Ipak, u toj boli naučila je da snagu pronalazi u sećanju. Ispunjavanjem ćerkinog poslednjeg zahteva, Ajka je zapravo pronašla novi način da je održi živom, jer dok god postoji pesma, postoji i uspomena.
Svaka izvedena nota, svaki stih – deo su života koji se ne može izbrisati. Nastup u emisiji bio je mnogo više od muzičkog trenutka: bio je to čin ljubavi, oproštaja i trajnog sećanja. Ajka je kroz suze svedočila da tuga nikada ne nestaje, ali da ljubav može da preobrazi bol u uspomenu punu ponosa.
Na kraju, ono što ostaje iza jedne umetnice nisu samo pesme. Ostaje i primer kako se može živeti dostojanstveno i kako se, čak i u najtežim trenucima, može boriti do kraja. Dona Ares ostavila je muziku, snagu i ljubav. Njena majka čuva te darove kao najveće blago. Upravo u toj snazi leži odgovor na pitanje kako se nastavlja život posle gubitka – kroz uspomene koje podsećaju da oni koji odu zapravo nikada nisu potpuno nestali.
