Anton Vasilek iz Omska je 8. marta 2020. godine riješio da iznenadi svoju majku i da joj lično čestita praznik. Kupio je sve što je potrebno i krenuo prema svom rodnom selu, ali šta mu se tamo dogodilo možete da pročitate u nastavku.
Stan Larise Vasilek bio je prazan, prekriven slojem prašine, a komšije su tvrdile da je nisu videle najmanje pola godine. Njen sin Anton došao je uveren da će je pronaći i pružiti joj pažnju, ali nije znao da je majka već mrtva i da je ubica sve to vreme koristio njen telefon, glumeći njen život i održavajući iluziju prisutnosti.
Ova jeziva priča nije započela njenim nestankom, već mnogo ranije. Još u leto 2001. godine u istom selu dogodilo se misteriozno ubistvo. Tamara Guščina prijavila je da joj je muž Fjodor nestao. Otišao je u Omsk kako bi kupio građevinski materijal i poneo veću sumu novca, ali se nikada nije vratio. Njegova deca, Jevgenij i Olga, potvrdila su majčinu priču. Iako je policija pokrenula istragu, posao je urađen površno – nisu saslušane sve komšije niti je pronađen ikakav trag. Fjodor je jednostavno nestao, a njegov slučaj završio je u fascikli nestalih lica. Tamara je umrla 2014. godine, ne dočekavši istinu.
Jevgenij je, u međuvremenu, vodio težak i problematičan život. Nakon kratkog studiranja u Omsku izbačen je sa fakulteta i zapao u alkoholizam. Povremeno je radio kao električar, ali je veći deo vremena provodio uz piće i izlive nasilja. Komšije su ga se plašile, a njegova sestra Olga živela je pod stalnim pritiskom i strahom. Nakon majčine smrti, brat i sestra ostali su sami, boreći se sa siromaštvom i neprestanim problemima.
Godine 2018. u njihov život ušla je nova osoba – Larisa Vasilek, pedesetogodišnja žena koja je započela vezu sa Jevgenijem. Uprkos razlici u godinama, ubrzo su počeli zajednički život. Larisa je redovno komunicirala sa sinom Antonom i održavala blizak odnos. Ipak, krajem 2019. Anton je primetio promene u njenim porukama. Postajale su kratke, hladne i čudne. Kada bi je zvao, retko se javljala, izgovarajući se da je zauzeta. Anton je bio zabrinut, ali nije mogao ni da zamisli strašnu istinu.
- Poruke su bile kratke i neprijatne.
- Telefonski pozivi uglavnom su ostajali bez odgovora.
- Sve je ličilo na to da nešto nije u redu.
Te iste jeseni dogodila se tragedija. Nakon burne večeri uz alkohol, Larisa je otkrila da se Jevgenij dopisuje sa drugim ženama preko interneta. Svađa je eskalirala u fizički sukob, a u naletu besa Jevgenij ju je usmrtio nožem. Panika ga je vratila u mračne uspomene iz 2001. godine, kada je kao devetnaestogodišnjak ubio sopstvenog oca tokom porodične svađe. Tada je, uz pomoć majke, telo zakopao u šumi.
Ovoga puta odlučio je da postupi slično. Larisu je raskomadao, spakovao delove tela u torbe i odneo u šumu. Veći deo zakopao je u rupu, a ostatke kasnije spalio da bi uništio dokaze. Nakon toga je preuzeo njen telefon i počeo da glumi njen život – otkazao je njen posao, odgovarao na poruke prijatelja i, najgore od svega, dopisivao se sa njenim sinom.
Šest meseci Anton je mislio da razgovara sa majkom. Na njegove tople poruke poput „Kako si, mama?“ dobijao je hladne odgovore: „Dobro sam, ne brini, bavi se svojim poslom.“ Osećao je da nešto nije u redu, ali se nadao da će je uskoro videti.
U martu 2020. došao je u njen stan i zatekao prazninu i prašinu. Policija je ubrzo pokrenula istragu i uhapsila Jevgenija. Na početku je poricao, ali na poligrafu je pao i priznao zločin. U detalje je opisao kako je ubio Larisu, pokazao mesto u šumi gde je zakopao telo i, šokantno, priznao i ubistvo oca iz 2001. godine.
Ispostavilo se da je još kao tinejdžer bio sklon nasilju. Tokom jedne porodične svađe udario je oca čekićem u glavu i, uz pomoć majke, sakrio telo. Gotovo dvadeset godina uspevao je da krije tu strašnu tajnu. Međutim, zbog zastare nije mogao biti osuđen za taj zločin.
Za ubistvo Larise Vasilek ipak je proglašen krivim i osuđen na 10 godina zatvora u koloniji strogog režima. Njegova sestra Olga, koja je godinama živela pod njegovim terorom i čuvala mračnu porodičnu tajnu, završila je na psihijatrijskom lečenju. Anton je ostao bez majke i sa traumom da je punih šest meseci razgovarao sa njenim ubicom, verujući da komunicira sa njom.
Ova priča razotkriva jezivu stvarnost – da je jedan čovek mogao gotovo dvadeset godina da živi sa ubistvom na savesti, skrivajući ga od svih. Tek drugo ubistvo otvorilo je vrata istini i pokazalo koliko duboko nasilje i tajne mogu da unište ne samo pojedinca, već i čitave porodice. Danas Jevgenij Guščin služi kaznu i trebalo bi da izađe na slobodu 2031. godine.
