Danas ćemo pisati o jednoj priči koaj je povezana sa odnosom izmežu snahe i svekrve koje se uvijek donosi u pitanje. To su dvije osobe koje dolaze iz drugih sredina i koje moraju nastaviti živote u odnosima kakve one postave.
Život često donosi situacije koje nas iznenade i natjeraju da sagledamo odnose iz potpuno novog ugla. Jedna od najosjetljivijih tema u svakoj porodici svakako je odnos između svekrve i snahe. Na prvi pogled, ideja da više generacija dijeli isti prostor može izgledati lijepo i praktično – svi su na okupu, dijele obaveze i međusobno se podržavaju. U teoriji to zvuči jednostavno, ali u praksi je mnogo složenije.
Ja sam majka odraslog sina i kroz sopstveno iskustvo sam shvatila koliko taj odnos može biti izazovan. Moj sin ima 27 godina i dugo je pokušavao da uskladi studije i posao. Kada je odlučio da sa djevojkom iznajmi stan, rekla sam sebi da je to njegov izbor i da nemam pravo da se miješam. Ipak, nakon nekog vremena osjetila sam da bih mogla da mu olakšam život.
Muž i ja smo došli na ideju da ih pozovemo da žive kod nas. Naš plan je bio dobronamjeran: sin bi bio oslobođen finansijskog pritiska, imao bi više vremena za učenje, a mi bismo imali priliku da ga podržimo. Pripremila sam njegovu staru sobu i prvi put ozbiljnije razgovarala sa njegovom djevojkom. Saznala sam da je izgubila posao zbog čestih kašnjenja i da joj teško pada rano ustajanje.
U početku sam željela da pokažem razumijevanje i strpljenje. Ali ubrzo sam primijetila da zajednički život nije onakav kakav sam zamišljala. Dani su prolazili, a ona je do kasno spavala i sate provodila igrajući igrice.
- Nije pokazivala želju da pomogne u kući.
- Nije doprinosila zajedničkim obavezama.
- Čak ni svoj veš nije prala, već ga ostavljala meni, bez imalo nelagode.
Po prvi put u životu osjetila sam da nekoga doživljavam kao teret. Zvuči grubo, ali to je bila moja stvarnost. Počela sam da se žalim mužu i da se osjećam nemoćno. Njegov savjet je bio da razgovaram sa njom mirno i otvoreno, bez sukoba. Međutim, svaki moj pokušaj završavao se kratkim odgovorima: „ne znam“, „ne mogu“, „ne želim“.
Shvatila sam da trošim energiju i da se ništa ne mijenja. Jednog dana, dok sam plaćala račune, pala mi je na pamet ideja – odlučila sam da prestanem da plaćam internet. Kada sam došla kući, prvo pitanje koje sam čula bilo je: „Zašto nemamo internet?“ Moj odgovor je bio kratak i jasan: „Ne planiram više da plaćam.“
To je bio trenutak preokreta. Nakon par dana bez interneta, sin i njegova djevojka su se spakovali i preselili kod njenih roditelja. Tamo, kako sam kasnije saznala, sve funkcioniše po njenim pravilima – bez obaveza, ali sa neograničenim pristupom internetu.
Ova situacija me naučila koliko je odnos između svekrve i snahe osjetljiv i krhak. Kao majka, željela sam da pomognem svom sinu, da mu olakšam život i dam podršku. Ali, u isto vrijeme, osjetila sam nelagodu u sopstvenoj kući zbog osobe koja nije pokazivala ni minimum truda niti zahvalnosti.
Shvatila sam da kompromis može funkcionisati samo onda kada obje strane pokažu spremnost na prilagođavanje. Ako jedna strana odbija da učestvuje, tada su priče o miru i slozi samo prazne želje.
- Kao majka, želim da budem tu za svoje dijete, ali ne mogu živjeti njegov život umjesto njega.
- Kao domaćin, očekujem makar minimum poštovanja i uvažavanja.
- Kao žena, shvatila sam da je važno postaviti granice i sačuvati vlastiti mir.
Na kraju, moj sin je sam donio odluku da ode. Iako mi je bilo teško, u isto vrijeme sam osjetila i olakšanje. Naučila sam da moram pustiti svoje dijete da pravi sopstvene izbore i da uči iz njih, pa makar i kroz greške.
Što se tiče odnosa sa snahom, shvatila sam da nije svaka veza predodređena za harmoniju. Nekada su razlike jednostavno prevelike i nema prostora za kompromis.
Ovo iskustvo me naučilo još nečemu – da ljubav prema djetetu ne znači da moram prihvatiti sve okolnosti koje dolaze s njegovim izborima. Mogu da podržim, da dam savjet, ali moram da poštujem i sebe i svoj dom.
Na kraju, ostalo mi je jedno važno saznanje: prava porodica se gradi na uzajamnom poštovanju i spremnosti da se doprinosi zajedničkom životu. Bez toga, svaki pokušaj zajedništva pretvara se u borbu iscrpljivanja.
