Danas ćemo pisati o Jeleni Tomašević koja je poznata pjevačica i koja je jednom prilikom u javnosti rekla da se bori as teškom bolešću.
Znaš kako kažu – nekima život podari pjesmu, a nekima borbu. A Jelena Tomašević, ona je dobila oboje. U njenoj duši, još od mladih dana, odzvanjali su tonovi muzike, a srce joj je kucalo ritmom radosti, ljubavi i stvaranja. Ali sudbina je za nju ispisala i one teže note – one koje bole, tiho razaraju i traže snagu iz dubine duše. Jer kada život krene da te kuša, pita te šta ti sve možeš da izdržiš, tada se vidi kakva si žena.
U ovoj ispovesti, nećemo pričati samo o poznatoj srpskoj pevačici, već o ženi, majci, supruzi – borcu, koja je svojom životnom pričom pokazala da ni najveći udarci ne mogu slomiti dušu koja voli.
Jelena Tomašević, žena koja je svoj glas poklonila publici, a srce svojoj porodici, suočila se s dijagnozom koju nije ni poznavala – lupus. Ta nevidljiva bolest, koja napada zdravo tkivo kao da mu je neprijatelj, tiho je ušla u njen život i počela da ruši ono što je godinama gradila – zdravlje, snagu i svakodnevnu lakoću življenja.
Sve je počelo nekoliko meseci nakon četvrtog porođaja. Prvo je primetila da joj jedan prst otežava, pa drugi. Isprva nije obraćala pažnju, misleći da je to samo prolazna slabost posle trudnoće. Ali kada je njeno telo počelo sve više da odustaje, otišla je kod lekara – i tada je čula prvi put za lupus. Bolelo je, priznaje, ne samo fizički, već i emotivno, jer je shvatila da od tog dana njen život više neće biti isti.
Ali tu nije bio kraj. Uz lupus, lekari su joj dijagnostikovali i reumatoidni artritis, još jednu tešku autoimunu bolest, koja napada zglobove, izaziva bolove, ukočenost i oduzima pokretljivost. Lekar joj je tada rekao rečenicu koja joj se urezala u pamćenje:
„Tvoje telo je kao telo žene od 75 godina.“
A imala je tek 36.
To je bio trenutak istine. Trenutak kada ti se srce slomi, ali znaš da ne smeš pasti. Jer kod kuće te čekaju deca, muž, porodica – i ne smeš da pokažeš koliko te boli.
Jelena nije krila da ju je najviše plašilo to što bi bolest mogla da je odvoji od njene dece. U svojim iskrenim izjavama govorila je o noćima ispunjenim suzama i mislima koje su je gušile. Pitala se:
-
Hoću li biti tu kad Manja bude išla na maturu?
-
Hoću li dočekati svadbu svojih ćerki?
-
Hoću li Matiju otpratiti prvi dan u školu?
Te misli su je razarale. Nisu to bile samo brige, to su bili najdublji strahovi jedne majke – da ne doživi ono najvažnije, da ne pruži ruku kad bude najpotrebnije.
Ali baš tada, u najmračnijim trenucima, Jelena je nailazila na svetlost – svoju porodicu.
Nijedna borba se ne vodi sama. A Jelena je imala pored sebe Dejana Tomaševića, bivšeg košarkaša, ali pre svega – čoveka sa dušom. On nije bio samo svedok njenog bola, već učesnik u njenoj borbi. Pratio ju je kroz sve faze – od šoka dijagnoze, do svakodnevnih padova i povrataka.
On je javno govorio koliko ga je dirnula njena tiha snaga – kako se trudila da nikome ne pokaže da pati, kako je plakala u tišini, da ne remeti ritam porodice. Tek kasnije je shvatio koliko je toga Jelena skrivala da bi zaštitila decu i njega.
“Jelena nikad nije želela da naši problemi postanu i njeni. Uvek je bila tu, čak i kada joj je bilo najteže”, rekao je Dejan.
I baš u toj ljubavi, Jelena je nalazila ono najvažnije – snagu da ustane kad joj se ne ustaje, da peva kad joj duša ćuti, da se smeje kad je srce teško. Lupus joj je uzeo snagu, ali nije uspeo da joj uzme dušu. Ni reumatoidni artritis joj nije oduzeo majčinsku brigu, ni želju da živi punim plućima.
Njena borba nije bila samo fizička. Bila je to borba srca protiv bola, nade protiv straha. Jelena je kroz suze naučila da smeh može da izleči. Kroz nemoć, otkrila je koliko je snažna. I kroz bolest, shvatila je šta je zapravo važno.
Ono što Jelenu dodatno izdvaja jeste to što je javna ličnost, ali nije bježala od toga da otvoreno priča o svojoj borbi. Nije se skrivala, nije glumila savršenstvo. Otvoreno je pričala o dijagnozama, terapijama, strahovima, gubicima energije, ali i o ljubavi koja je sve izdržala.
To je ono što je ljude dirnulo – njena iskrenost, njena ranjivost, njena stvarna ljudskost.
Jelena Tomašević nije samo poznata pevačica. Ona je žena koja je stala pred život i rekla – ne dam se. Nije dozvolila bolesti da je definiše, već ju je pretvorila u snagu. Pokazala je da majka, kada voli, može sve da izdrži. Da žena, kada veruje, može sve da prebrodi.
Lupus i reumatoidni artritis su deo njenog života, ali ne i njena sudbina. Njena sudbina je ispisana u zagrljajima dece, u podršci muža, u svakoj pesmi koju je otpevala sa dušom.
Zato će Jelena ostati upamćena ne samo kao umetnica, već kao simbol hrabrosti, ljubavi i neodustajanja. A njen život – najjača pesma koju je ikad otpevala.
