U knjizi Ginisovih rekorda imamo veliki broj fascinantnih ostvarenja među kojima se nalaze i oni zapisi koji su nastali potpuno slučajno bez namjere da obore bilo kakav rekord.
Jedan od najjezivijih i najbizarnijih slučajeva iz moderne istorije vezan je za mladog Austrijanca po imenu Andreas Mihavec, tada osamnaestogodišnjeg šegrta koji je 1979. godine prošao iskustvo koje niko ne bi poželeo. Njegovo ime ostalo je zapisano u istoriji kao čoveka koji je najduže preživeo bez hrane i vode u pritvorskoj ćeliji – neverovatnih 19 dana.
Sve je počelo naizgled bezazleno. Andreas se našao u društvu prijatelja u automobilu koji je učestvovao u manjem saobraćajnom incidentu. Iako nije bio krivac, završio je priveden zajedno sa drugima. Ono što je trebalo da bude rutinska procedura pretvorilo se u pravi horor. Policajci su ga jednostavno – zaboravili u ćeliji.
Tri službenika koja su bila zadužena za njegov slučaj – Markus Veber, Hajnc Ceheter i Ervin Šnajder – svako je pretpostavio da je neko drugi pustio mladića na slobodu. Kada je Andreasova majka počela da pita gde joj je sin, njene sumnje nisu ozbiljno shvatane. Ljudi su verovali da je već kod kuće.
Ćelija u kojoj se nalazio bila je smeštena duboko u podrumu policijske stanice. To je značilo da njegovi vapaji, ma koliko glasni, nisu mogli dopreti do ulice. Danima je vikao i dozivao pomoć, ali su se njegovi pozivi gubili u zidovima. Tek kada se iz tog prostora počeo širiti neprijatan miris, jedan od policajaca je odlučio da proveri. Tamo je zatekao iscrpljenog i jedva živog Mihaveca, na ivici smrti.
Andreas je bio zatvoren 1. aprila, a pronađen tek 18. aprila iste godine. Dakle, čak 19 dana proveo je bez hrane i gotovo bez vode. Naučna literatura jasno kaže da čovek može izdržati i do tri nedelje bez hrane, ali bez vode svega nekoliko dana. Kako je onda ovaj mladić uspeo da preživi?
Odgovor je zastrašujući i istovremeno fascinantan. Održao se u životu zahvaljujući kondenzovanoj vlazi koja se skupljala na zidovima ćelije. Kapljice koje su nastajale zbog hladnoće i vlage skupljao je i unosio u organizam. To je bilo dovoljno da njegovo izmučeno telo opstane.
- Preživeo je zahvaljujući vodi iz kondenzacije na zidovima.
- Izgubio je oko 24 kilograma tokom tog perioda.
- Njegovo telo bilo je dovedeno do granice potpunog kolapsa.
Nakon spasavanja, usledio je dug period oporavka. Mesecima je vraćao snagu, a lekari su njegov slučaj posmatrali sa nevericom. Za medicinsku struku to je bio gotovo nemoguć podvig. Zbog toga je njegovo ime završilo i u Ginisovoj knjizi rekorda, ne kao dostignuće, već kao zastrašujući primer ljudske izdržljivosti.
Priča, međutim, tu nije završila. Pokrenut je sudski proces protiv trojice policajaca odgovornih za ovaj nemar. Sva trojica su se branila istim izgovorom – mislili su da je neko drugi obavio oslobađanje. Sud nije mogao da ustanovi pojedinačnu odgovornost, pa su svi kažnjeni novčano. Njihova kazna iznosila je oko 2.000 evra, što je u poređenju sa patnjom koju je Andreas preživeo delovalo gotovo simbolično.
- Trojica policajaca osuđena su na novčane kazne.
- Njihov nemar ostao je mrlja u karijeri i opomena sistemu.
- Javnost je ovaj slučaj videla kao primer užasnog zaborava i neodgovornosti.
Sam Andreas je kasnije opisivao šta je prolazio u ćeliji. Govorio je da je svakog dana osećao kako mu telo postaje sve slabije. Osećaj iscrpljenosti bio je nepodnošljiv, ali ga je održavala nada. Misli o porodici i želja da ponovo vidi najmilije davale su mu snagu da izdrži još jedan dan. Njegova volja za životom bila je podjednako važna kao i kapljice vode koje su ga održale.
Njegov slučaj danas se spominje u medicinskoj literaturi kao ekstreman primer granica ljudskog organizma. On pokazuje da čovek može opstati i u najstrašnijim okolnostima kada se osloni na minimum resursa. Ali iznad svega, ostaje gorak zaključak – sve se moglo izbeći da je postojalo makar malo odgovornosti kod ljudi koji su ga priveli.
- Njegova priča ušla je u medicinske studije.
- Smatra se ekstremnim primerom izdržljivosti.
- Istovremeno je i opomena o posledicama ljudskog nemara.
Andreas Mihavec nije želeo da postane rekorder niti simbol. Ipak, njegovo ime zauvek je upisano kao svedočanstvo ljudske snage, istrajnosti i užasa koji može izazvati zaborav. Njegova patnja ostala je i kao podsetnik da život nekada zavisi od volje za preživljavanjem, ali i od odgovornosti drugih ljudi.
