U životu se susrećemo sa mnogim osjećajima, a ljudska priroda nas nekada nagodi da na tugu odgovaramo isto. Danas ćemo pisati o poukama ostroškog igumana zbog kojih su se mnogi zapitali.
Pouke ostroškog igumana vekovima se prenose i čuvaju, ne samo kao zapisana reč, već i kao iskustvo koje su monasi i vernici nosili u svakodnevnom životu. Njihova suština nikada nije bila u teorijskom znanju, već u praktičnom putokazu kako oblikovati srce i um. Svaka rečenica odiše ozbiljnošću, poziva na preispitivanje slabosti i otvaranje duše ka Bogu i bližnjem čoveku.
Nedavno je sveštenik Jovan čitao odabrane delove tih pouka, podsećajući vernike da i danas imaju snagu i važnost. Kada se sagledaju zajedno, ove reči oblikuju duhovni kompas koji pokazuje put kako sačuvati veru, boriti se sa sopstvenim manama i živeti u miru sa drugima.
Prva pouka odnosi se na veru u času očajanja. Iguman podseća: „U času očajanja znajte da ne ostavlja vas Gospod, nego da vi ostavljate Gospoda.“ Ove reči otkrivaju da vera nije osećaj koji zavisi od spoljašnjih okolnosti, već čin unutrašnjeg poverenja. Čak i kada izgleda da su svi putevi zatvoreni, Hristos je i dalje prisutan. Očaj, zapravo, označava udaljavanje srca od Njega.
- Vera nije emocija, već poverenje.
- Očaj dolazi iz našeg srca, a ne od Boga.
- Hristos ostaje prisutan i kada mi to ne osećamo.
Druga važna poruka jeste ljubav prema bližnjem i smirenje. Hrišćanin treba da služi drugima iskreno, bez očekivanja pohvale. Prava vrednost dobrog dela ogleda se u čistoti srca, a ne u priznanjima. Smirenje postaje temelj duhovnog života jer onaj koji se ne ističe, već služi, najbliži je Hristu.
Veliki akcenat stavljen je na promišljenost reči i dela. „Pre nego što nešto kažete, razmislite…“ – stoji u poukama. Reči nose ogromnu snagu: mogu doneti utehu, ali i duboko povrediti. Zato je bolje ćutati nego izgovoriti rečenicu koja stvara bol.
Još jedna prepreka duhovnom rastu jeste lenjost. Iguman upozorava: „Čas koji od vas oduzima vaša lenjost može da bude poslednji.“ Život je kratak i svaki trenutak je prilika za molitvu, pokajanje i dobro delo. Propušteno vreme se ne vraća.
Sledeća pouka odnosi se na zlo. Uči se da se zlo ne može pobeđivati zlom. „Ne zadajte bol nikome i ne uzvraćajte grdnju na grdnju…“ Ove reči naglašavaju da hrišćanin mora oprostiti i da ne sme vraćati uvredu uvredom. Samo onaj koji prašta oslobađa se i približava Bogu.
Posebno se govori o borbi protiv gneva. On se opisuje kao oganj koji prvo sagoreva sopstvenu dušu, a tek onda ranjava druge. Zato je savet jednostavan: u trenutku gneva zaćutati, povući se, sačekati da srce omekša. Time se čuva mir i sopstveni i tuđi.
- Gnev prvo uništava onoga ko ga nosi.
- Ćutanje i strpljenje gase unutrašnji plamen.
- Mir se čuva ako se odloži reakcija.
Iguman podseća i na smirenje pred nepravdom. „Znajte da nijedna neprijatnost ne dolazi bez promisla Božjeg.“ Oni koji nas vređaju postaju nesvesni pomagači našeg spasenja, jer kroz njih Bog iskušava našu snagu i veru.
Jedna od centralnih tema jeste ljubav. Ona nije samo osećaj, već navika koja se uči. „Činite dela ljubavi i naučićete se ljubavi.“ Kada pomažemo siromašnima, tešimo tužne ili se molimo za druge, srce se malo po malo oblikuje dok ljubav ne postane prirodna i spontana.
Pouke naglašavaju i važnost unutrašnjeg mira. Čovek treba da izbegava rasprave, ogovaranja i klevete, jer one truju srce. Samo duševni mir daje snagu da se podnesu druge teškoće.
Iguman preporučuje i usamljenost i molitvu. „Radi koristi sopstvene duše volite usamljenost…“ Usamljenost nije bekstvo, već prilika da se srce sabere, da čovek nauči neprestanoj molitvi i otvori dušu Bogu.
Posebna pouka tiče se odricanja od sopstvene volje. „Bez odrečenja od sopstvene volje, nemoguće je započeti delo spasenja.“ Čovek je slobodan tek kada prestane da robuje svojim strastima i prohtevima, kada srce preda Bogu.
Na kraju, sve se sabira u smirenju. Ono se opisuje kao „kiša za dušu“. Smiren čovek sebe vidi kao grešnijeg od drugih, ne osuđuje nikoga, već svima služi s ljubavlju. Iguman ga upoređuje s klasom žita – prazan klas stoji uspravno, dok pun klas ponizno pada. Tako i čovek: što je bogatiji duhovnim plodovima, to je ponizniji i smireniji.
- Smirenje je znak duhovne zrelosti.
- Poniznost otvara vrata Božjoj milosti.
- Ljubav i služenje čine temelj spasenja.
Sve pouke zajedno oblikuju celinu koja vernika vodi ka spasenju. One nisu pisane radi običaja ili tradicije, već da čoveka svakog dana podsećaju na prolaznost života, dragocenost trenutka i na to da je najveće bogatstvo – ljubav i smirenje pred Bogom.
