Marina je sedela pravo, ruku lagano položenu na sto, ali prsti su joj jedva primetno podrhtavali. Mučila se da to ne pokaže. Pred njom je sedeo on — previše smiren, previše proračunat, kao da je već unapred znao svaki njen odgovor.
„Hteo sam da porazgovaramo o onome što se desilo prošle nedelje“, rekao je, spuštajući pogled na svoje dlanove. „Znaš… o tome kako si samo ustala i otišla bez reči.“
Rečenica se zabila u nju kao igla. Naravno da je znala. Naravno da se sećala. Previše dobro. Mir koji je pokušavala da zadrži počeo je da se lomi na sitne pukotine.
„Nisam imala šta da dodam“, odgovorila je tiho, ali čvrsto. „Sve je bilo već rečeno.“
On se nasmešio — onim blagim, jednako iritantno smirenim osmehom.
„Nije“, rekao je. „Nisi rekla ono najvažnije.“
Marina je osetila kako joj se telo zateže. Disanje joj je postalo plitko, a misli su se zalepile jedna za drugu kao da traže izlaz iz unutrašnje gužve.
„Šta to, po tebi, nisam rekla?“ pitala je, sada već osećajući kako joj se glas jedva čujno lomi na kraju rečenice.
Podigao je pogled ka njoj, prvi put direktno, bez izbegavanja.
„Istinu, Marina.“
Reč je pala na sto između njih kao težak kamen.
Ona nije odmah odgovorila. Tišina se razvukla između njih, gusta i neudobna, kao da je ispunila svaki centimetar vazduha u prostoriji. Marina je osetila kako joj srce udara brže nego što bi želela, ali usne su joj bile čvrsto stisnute. Nije želela da bude prva koja će popustiti.
„I… šta tačno podrazumevaš pod tim?“ izgovorila je na kraju, polako, mereći svaku reč.
On se naslonio na naslon stolice, prekrstio ruke na grudima i gledao je onom vrstom smirenosti koja više nervira nego što umiruje.
„Podrazumevam ono što si pokušala da sakriješ“, odgovorio je. „Zašto si stvarno otišla. Nešto ti je tog dana slomilo koncentraciju. Nešto… ili neko.“
Prošla ju je hladna jeza. Zastala je na pola daha, shvativši da on ne nagađa — već zna. Ili makar misli da zna. A to je bilo dovoljno da joj se stomak stisne.
„Nije bilo nikoga“, rekla je brzo, prebrzo. Čim je izgovorila, osetila je kako joj obraz gori. Prepoznala je taj osećaj — davno ga je naučila razlikovati. To nije bio osećaj laži. To je bio osećaj straha.
On se blago nagnuo napred.
„Marina… kad se neko trzne čim čuje određeno ime, to nije slučajno.“
Oči su joj se raširile, iako je pokušala da ostane mirna. Čekala je da ga čuje, da izgovori ime koje joj je visilo nad glavom kao senka.
„Nisi ni stigla da prekriješ izraz lica“, nastavio je mirno. „Tvoj pogled je sve rekao.“
Zastala je. Reči su joj se skupile u grlu. Nije znala šta bi rekla, a još manje šta bi trebala da prizna.
„Nemaš pravo…“ počela je tiho.
„Imam pravo da znam istinu“, presekao ju je. „Bar toliko mi duguješ.“
U stomaku joj se podigao talas nervoze. Bila je svesna da mora da kaže nešto, bilo šta, ali nije mogla da pronađe reči.
„Zašto ti je toliko stalo do toga?“ izgovorila je konačno, gledajući ga direktno u oči po prvi put otkako je razgovor počeo.
On se na trenutak zbunio. Samo na tren, jedva primetno — ali ona je to primetila. U tom kratkom poremećaju njegovog savršenog mira nešto se otkrilo. Nešto što on očigledno nije planirao da pokaže.
„Zato što…“ počeo je.
Zastao je, oči su mu na trenutak zatreptale, a onda je udahnuo i podigao bradu kao da pokušava da vrati kontrolu.
„Zato što je i mene pogodilo.“
Marina je osetila kako joj krv ponovo prostrujava kroz uši, jače nego ranije. Sad više nije bila sigurna šta je istina a šta igra.
