Sutra je ujedno i šest mjeseci kako je preminuo Saša Popović jedan od najpoznatijih muzičkih umjetnika na našim prostorima. Njegova supruga Suzana skupa sa njegovom djecom je objavila čitulju u kojoj pokazuju koliko im Saša nedostaje.
Porodica će sutra na Bežanijskom groblju obeležiti šest meseci od Sašinog odlaska, a danas su svoje emocije podelili javno, kroz reči koje odišu tugom i ljubavlju. U čitulji su napisali: „Prošlo je pola godine otkako nisi s nama, a svaki dan bez tebe je tiši, prazniji i teži. Tvoje prisustvo uz nas je večno.“ Ove rečenice pokazuju da vreme ne leči sve rane, već da ih ponekad čini još dubljim, dok uspomene ostaju snažne i neizbrisive.
Njegova supruga Suzana Jovanović prvi put je javno govorila o poslednjim danima koje su proveli zajedno. Opisala je trenutke bola i nemoći, dok su se suočavali s teškom bolešću. Njene reči bile su svedočanstvo koliko su se voleli, ali i koliko je teško gledati voljenu osobu u patnji. Rekla je: „Bukvalno sam umirala zajedno s njim. Ne možeš da mu pomogneš, ne znaš šta da uradiš.“ Dijagnoza lekara u Parizu, koja je pokazala da je jetra bila puna metastaza, bila je trenutak istine. To saznanje slomilo je i nju i njega, ali ih je ujedno još jače zbližilo.
Svaka nova terapija nosila je rizik.
- Svaka noć bila je ispunjena neizvesnošću.
- Ipak, kroz sve to postojala je međusobna podrška i ljubav koja ih je držala.
Poslednje reči koje je Saša izgovorio ostale su duboko urezane u Suzani. U trenutku kada mu je morala saopštiti istinu, rekla je: „Ljubavi, nije ti jetra dobro.“ On je kroz suze odgovorio: „Sule moj, znam, sve znam, znam da je gotovo.“ Njegova smirenost u suočavanju s krajem bila je istovremeno tragična i dostojanstvena. Te reči nisu bile samo priznanje bolesti, već i izraz hrabrosti i prihvatanja, a ujedno i dokaz kolika je snaga ljubavi i poverenja koje su delili.
Porodica je želela da pokaže koliko je Saša bio voljen. Njegova supruga i deca nisu krili tugu, ali su u rečima čitulje naglasili da ništa ne može izbrisati trag koji je ostavio. Suze Suzane, koje su preneli domaći mediji, podsećaju koliko je gubitak dubok. Ipak, one takođe osvetljavaju i drugu stranu – snagu ljubavi koja nastavlja da živi, čak i kada fizičko prisustvo nestane.
U svojim sećanjima Suzana često pominje dane provedene u Parizu. Bili su to trenuci kada je morala da balansira između sopstvenog bola i hrabrosti koju je pokazivala pred njim. Lekari su otvoreno govorili o ozbiljnosti bolesti i mogućim posledicama, ali ona je birala da mu pruži osmeh, da ga hrabri i da mu bude oslonac. Taj period pokazuje da porodična ljubav u trenucima tuge može biti najveći izvor snage.
- Suzana je u tim trenucima shvatila da je hrabrost oblik ljubavi.
- Saša je, iako bolestan, pokazivao dostojanstvo i smirenost.
- Njihova deca bila su tihi oslonac, deo kruga ljubavi koji je čuvao porodicu.
Njegova smrt nije pogodila samo najbliže. Javnost, koja je pratila njegov rad i život, delila je tugu porodice. Njegovo ime i delo ostavili su dubok trag, a ljudi su prepoznavali da je iza svake javne ličnosti i jedan čovek pun ljubavi, brižan suprug i otac. Zato je pomen na Bežanijskom groblju više od običnog sećanja – to je znak poštovanja prema svemu što je bio i što je ostavio iza sebe.
Porodica kroz svoje reči jasno poručuje: ljubav koju su delili sa Sašom ne prestaje njegovim odlaskom. Ona je večna i neizbrisiva. Sećanja na njega oblikuju njihov svaki dan – u tišini, u sitnim navikama, u pričama koje nastavljaju da prepričavaju. Njegov osmeh i reči ostali su deo svakodnevnice, iako fizički više nije tu.
Njegova supruga danas naglašava da joj je najvažnije da ljudi razumeju da ljubav opstaje i posle gubitka. Njen život bez njega jeste teži i prazniji, ali je ispunjen i snagom sećanja. Ona veruje da ono što je Saša ostavio iza sebe – dobrota, toplina i predanost porodici – nikada neće biti izbrisano.
Na kraju, ova priča nije samo o smrti i gubitku, već i o onome što ostaje posle. Sećanje, ljubav i zajedništvo ostaju najveće nasleđe. Saša Popović više nije fizički prisutan, ali je njegova snaga, njegova ljubav i njegovo ime utkano u živote onih koji su ga voleli. Njegova porodica kroz svaku suzu i svaku reč podseća da je ljubav večna i da čak i u najtežim trenucima porodica može biti oslonac i svetlo.
