Danas ćemo pisati o emotivnom i ličnom iskustvu koje osvjetljava kompleksnost i raznolikost simptoma demencije. specijalista za ovu bolest Helen MekDavit je pratila godinama kako se demencija razvijala kod njenih najbližih članova porodice.
Helenina priča osvetljava mnoge dimenzije jedne od najkompleksnijih i najemotivnijih bolesti današnjice – demencije. Kroz lično i profesionalno iskustvo, ona je naučila da ova bolest ne podrazumeva samo gubitak pamćenja, već i duboke promene u ponašanju, ličnosti i porodičnoj dinamici.
Prvi put se susrela s demencijom devedesetih godina, kada je njena baka Barbara, dotad vedra i društvena žena, počela da pokazuje ozbiljne psihičke promene. Paranoja, neočekivani izljevi besa i osećaj ranjivosti zamenili su njen nekadašnji duh. Jedan od upečatljivih momenata bio je kada je pokušala da koristi električno kuvalo na ringli – čin koji je jasno ukazivao na kognitivne poteškoće. Helen se seća i bakinog dnevnika, u kojem su se rečenice gubile u zbrci reči i haotičnim mislima – jasan odraz mentalnog propadanja. Na kraju je Barbara preminula od Alchajmerove bolesti, u domu za stare.
Tada mlada medicinska sestra u obuci, Helen je taj gubitak duboko doživela. Bol i nemoć koje je osećala u tom periodu oblikovali su njen profesionalni poziv – odlučila je da svoj život posveti brizi o starima i osobama s neurološkim oboljenjima.
Godinama kasnije, bolest se ponovo vratila u njenu svakodnevicu, ovog puta u liku njenog oca, Kita. Počelo je suptilno – zatvorenost, čudne rečenice i dezorijentacija. Najveći alarm za Helen bio je kada joj je otac priznao da ne zna kako da naspe gorivo u automobil. Iako nikada nije dobio zvaničnu dijagnozu, bilo je jasno da se kod njega razvija kognitivno propadanje.
U želji da mu pruže sigurnost i brigu, Helen i njen suprug odlučili su da ga dovedu u svoj dom. Međutim, svakodnevna nega bila je izuzetno teška – otac je postajao agresivan, uznemiren, i ponekad verbalno uvredljiv. Uprkos svemu, Helen je istrajala, ali je u tom iskustvu stekla još dublji uvid u emotivne i fizičke izazove koje ova bolest nameće porodicama. Kit je preminuo u svojoj sedamdesetoj godini.
- Vođena tim iskustvima, Helen je 2013. godine započela istraživački rad s ciljem da se unapredi rano prepoznavanje simptoma demencije. Osjećaj da njen otac nikada nije dobio pravu dijagnozu i pomoć dodatno ju je motivisao da drugim porodicama ponudi ono što njoj i njenima tada nije bilo dostupno.
Danas, Helen radi kao specijalizovana sestra za demenciju, pružajući podršku i edukaciju celim porodicama koje se suočavaju sa ovom bolešću. Iako kroz svoj rad pomaže mnogima, ni njena lična borba nije prestala. Pre godinu dana, njenoj majci En dijagnostikovana je vaskularna demencija, stanje koje nastaje usled slabije prokrvljenosti mozga, najčešće nakon serije manjih moždanih udara.
Za razliku od Alchajmerove bolesti, vaskularna demencija često se javlja postepeno, s naizgled blagim simptomima. U početku, Helen je sumnjala na depresiju ili promene raspoloženja, ali su se ubrzo pojavile i smetnje u koncentraciji, organizaciji i razumevanju. Iako manje dramatični, ovi znaci su bili dovoljno upečatljivi da potvrde njene sumnje.
S obzirom na porodičnu istoriju, Helen danas sve češće razmišlja o sopstvenom zdravlju. Kao žena u menopauzi, povremeno oseća probleme s pamćenjem i pažnjom – simptome koje lako može objasniti hormonskim promenama, ali ih u sebi povezuje sa strahom od demencije. Njen strah nije iracionalan; on je prožet ličnim gubicima i svakodnevnim radom s pacijentima.
- Nada se da će, ukoliko se i sama suoči s bolešću, njena porodica imati pristup stručnoj, saosećajnoj pomoći. Iako je demencija individualna i nepredvidiva, Helen zna koliko je važno imati razumevanje, podršku i vremenski pravovremenu pomoć.
Kroz svoj profesionalni rad i ličnu borbu, Helen danas ne samo da pruža pomoć drugima, već i širi svest o važnosti ranog prepoznavanja simptoma, pravilne dijagnostike i empatijske podrške. Njeno zalaganje ne dolazi samo iz znanja, već iz iskustva koje je oblikovalo njen pogled na svet, ali i misiju da život sa demencijom može biti dostojanstven i podnošljiv, uz pravu pomoć – za sve članove porodice, ne samo za obolele.
